Ponoć (jesenja)

Stari sat otkucaće ponoć, a ja,
bez tvojih sanjivih očiju
moram u novu jesenju noć.
A sećam se, rekla si:
"Lepa je jesen,
lepo ti stoji,
kada kroz lišće
šuštavo žuto
hodaš zanesen."
I mrmljala si, još nešto pride,
okrećući glavu da oči ti ne vidim
kako se stide.
Ne, stidljiva nisi bila,
al' da me voliš k'o jesen zlatnu,
vešto si krila.
Puno je lišća stopalo tvoje ugazilo
dok s mojim se šetalo.
Puno kiša i vedrih jesenjih noći ispratilo.
A onda, jedne prohladne večeri,
dok čekasmo ponoć, odlutalo.
Ne znam gde si,
i da li ti srce večeras k'o meni
uz sat stari kuca.
Ne znam s kim si,
i da li ti hvali jesenjeg sunca.
Slušam sat stari,
već ponoć otkucava,
još jedna noć prepuna sećanja
dušu opkoljava
i hladni pečat prošlosti naše
na snove stavlja.