Na zimu miriše

Na zimu već miriše,

a ja, kao malo dete, čekam

da ispuniš obećanje, da dođeš

i svojim toplim osmehom zagreješ zidove sobe

što nam je noćima pružala utočište.

Radujem se zimi, jer, sećanja na toplu sobu

sa pogledom na belinu puste ulice

i dalje greju nadu da ćeš se setiti jedne pesme,

jedne ulice zavejane, i rečenice:

"Uh, kako je toplo kod tebe".

To pozdrav je tvoj bio, umesto poljupca.

U trku od vrata do peći ponavljala bi je više puta

i njome prizivala vatru da se rasplamsa,

da peć zabubnji svojom toplom muzikom hladnih belih noći.

Na zimu miriše,

a drva u peći već pucketaju tvoje ime

i čekaju hladne promrzle usne da ih ogreju.

I ja ih čekam.

Još jednom samo da čujem: "Kako je toplo kod tebe".

Još samo jednom, dok greješ promrzle bele prste

da se prišunjam tvom vratu i

istopim ledeno inje iz tvoje kose.