Udišem vetar s planina što stiže.
Osećam, pahulje prve sve su bliže.
Hladnoća gricka mi lice.
Podne je a puste su ulice.
Ruke po džepovima prebiru sitnice.
Sećanja tražim.
Sećanja na nas.
Vetar mi pomaže da čujem tvoj glas.
Iz daljina.
Kroz šapat.
Samo ja ga čujem.
Osvrćem se.
Dal' umišljam il' opet ludujem?
Ne zameri mi kad ovo pročitaš.
Dok drugog ljubiš možda se i pitaš -
Gde sećanja odoše?
Čime ih ubismo?
Zašto ljubav od ljubavi krismo?
A dan kada prođe
i vetar s planina snegove donese,
moliću se Bogu do u sitne sate
da prve pahulje sećanja nam vrate.
Нема коментара:
Постави коментар