Bliže se praznični dani.
U dušu se uvlači tuga i seta.
Znam - glumiću radost pred ljudima,
iz mene će neiskreno pričati vino.
Vesele crte lica uvek pronađem
iako u telu je sve slomljeno.
Kao ogledalo.
Najpre će najluđa noć
osmehom pokušati da me prevari
kako će sve lepše i novije biti.
Pred rodbinom i svetom do ponoći ću
umor i sećanja stidljivo kriti.
Kada sat na zidu odbrojavanje otpočne
možda i poljubim neke usne sočne.
I trajaće gluma do hladnih ranih sati.
Iz duše, odneta rekom vina tuga će nestati
uz podmuklu želju da u prvom danu godine nove,
kada ispare veseli maligani, ponovo navrati.
Najluđa noć samo je kratko bekstvo u san.
Zatim će dani tišine doći da zaliju tugu.
Da naraste do granice bola.
Uvek je tako, posle veselja tuga je ohola.
Prazničnim danima voli da prati me svuda.
Ne brine ona što teško je glumiti sreću sa njom u srcu.
Zna da ću sakupiti i to malo preostale snage
da pred drugima ne pokažem da se uselila u mene.
I taman ću masku novogodišnje sreće sa lica da zbacim
a na vrata zakucaće Badnji dan, za njim i Božić.
U kuću će se useliti blaženi mir uz miris tamjana.
Plamičak iz kandila pod ikonom hipnotisaće mi pogled
vraćajući mi slike svega što se moglo desiti a desilo se nije.
Tada već setne trzaje na licu teško mogu da sakrijem.
Ali, samo na tren, dok se preksrtim, maska spadne.
U ikonu pogledam i sebi kažem - Dalje se mora!
I opet mi lice prekrije kora.
Sa tugom zajedno živimo, dobro je poznajemo,
od tuđih pogleda krijemo njeno prisustvo u nama .
Al' prazničnim danima srce na pola ume da prelama.
Нема коментара:
Постави коментар