Gospođica Mašta

Tako duboko  skrivena u nama.

Godinama šćućurena

u prikrajku lavirinta naših nadanja,

čekajući svoje drugo Ja,

sedela je ona, Gospođica Mašta.

Krila se

od svakog slučajnog prolaznika

kroz naše živote,

otimala se pokušajima

da je predstavimo drugima

u polumračnim sobama

sa mirisom požude,

bežala sve dublje

niz isprepletene hodnike

obrasle paučinom

nedoživljene strasti

i tu uplašena drhtala od straha

da je ne poklonimo

pogrešnoj duši

u trenutku ushićenja.

Šćućurena,

i u stalnom bekstvu ka dubinama,

zatvarala je uši da ne čuje uzdahe

gubljenja vremena

u telesnim spajanjima.

A onda je,

čuvši uzdrhtale glasove

tvojih i mojih neiskvarenih misli

prepunih nevinog iščekivanja

sudbinskog magnetizma,

poskočila u želji da čuje

milozvuk naših šapata.

Osetila je svoje vreme

i u transu od opojnog slaganja

tvog tihog vriska u potrazi za srodnim

i mog dubokog uzdaha olakšanja

iz saznanja da ipak postojiš,

isplivala je na površinu naše svesti

noseći sa sobom sve želje

koje nije htela ni sa kim da deli.

U bekstvu više nije, više se ne krije,

sada nama hrli da sputanost dugu

prelivima nežnosti zauvek zalije.

Sva čekanja preduga na trenutke ove

zauvek nam prašta, Gospođica Mašta!