Naš zimski raj

Prozor širom otvaram.

Promrzli vazduh u sobu kreće.

Zaleluja se plamen sveće.

Pore otvorene do beskraja.  
Zidovi sobe znojem zaliveni.  
To znak je - vratila se meni.

Napolju hladno a peć pucketa.  
Sobom se šetamo k'o usred leta.  
Miris vatre, memla i znoj.

Izgovaram - samo sam tvoj!  
U tami poglede krišom lovimo.
Tišinu pitamo - Da li se volimo?
I ona ćuti jer mrak voli,  
ne želi da gleda dok šetamo goli.

Decembar steže - godine kraj.
Tada se seti da postojim.

Krišom dolazi u naš mali raj.

Čim prvi sumrak zimski

ulicom navuče ledenu koru

vratima teškim se prišunja i pokuca

dok šapuće u sebi

 - ja bih da čekamo mraz u zoru!

Njen šapat požude samo ja čujem,

i ne znam kako, i ne znam zašto,

ali, uvek mu naivno verujem.

Zaleluja se plamen sveće.

Pore otvorene do beskaja.

Zidovi sobe znojem zaliveni.

Da li je to znak (konačni znak)

da zauvek vratila se meni?

Ili je decembar na mene seti?

Seti je da postoji naš mali raj.

Ali tom raju u ledenu zoru

svaki put dođe tužni kraj.