Sunčanom stranom ulice šetam.
Ne želim senke kuća okolnih
ni mirnim korakom da ometam.
Sunce razbudi misli prolećne
što cele su zime dremale nesrećne,
pa sada glavom zuje li zuje,
u telo vraćaju ljubavne struje.
Ljubav ka svemu oko mene!
Čak volim, od preko puta,
poznatih kuća prohladne sene.
Korak lagani po sunčanoj strani
sve višemaštu u meni hrani.
Pogled mi luta, prikuplja slike
novog života što se budi,
dok povetarac dahom opojnim,
pirka kroz kosu, puni mi grudi.
©
Vladimir Đorđević (2012)
Нема коментара:
Постави коментар