Raskršće života

Stajala je na raskršću svog života,

šibali je vetrovi sa sve četiri strane,

ni jedan od njih ne htede da stane,

da bar je upita na koju će stranu,

sa vetrometine života da je skloni,

da bar na tren iz njenih misli

ružna sećanja ukloni.

Svi su kraj nje prolazili,

brzo i hladno, k'o žilet sekli,

u oči joj gledali nisu, sigurno brinući

"Šta drugi bi rekli?"

"Život je kurva!" rek'o je neko,

igra se sa nama kao sa čigrom,

a vetrovi raskršća na kome je stajala

sladili su se tom ružnom igrom.

Stajala je na raskršću života,

šibali je vetrovi sa sve četiri strane,

ni jedan od njih ne htede da stane.

Od hladnih oštrica što raskršćem jure

nisam uspevao da kročim ka njoj,

sve do trenutka  kad njen pogled spoznah

i sakupih snagu da krenem u boj.

Oštrice sekle su moje lice,

vetrovi parali uzdah moj,

nisam želeo da se predam,

jer čvrsto reših da pripadnem njoj.

Kad sam joj prišao njen strah osetih,

nepoverenje i želju za bekstvom,

pruženu ruku dugo je gledala,

po tome videh - sudbini se predala.

Ruke sam onda obe pružio,

pogledom tražio oči njene,

pomislih i ona ruke će pružiti,

da je povedem, da tu ne uvene.

Stajala je na raskršću života,

šibali je vetrovi sa sve četiri strane,

ni jedan od njih ne htede da stane.

Tako smo stajali nemo i mirno

dok vetrovi rušiše sve oko nas,

čeko sam brižno da podigne glavu,

da pogleda me, da čujem njen glas.

Od vetra ustresla, od strahova nema,

ipak polako glavu podiže,

oči suzne ugledah njene,

za ruke je zgrabih i vrišteći rekoh:

"Priđi mi bliže, da vetru ne dam da te šiba,

metalom hladnim da lice ti seče.

Priđi mi bliže, pobeći ćemo kad se oluja

stiša u veče!"

Tad uz mene privila se jako,

treptaj srca njenog kroz grudi osetih,

kao priču da priča mi, steže jače ruke moje

i prošapta: "Zašto? Zašto? Šta vidiš u meni?

Vidiš da me niko neće, na sred puta večno sedim,

 a tako sam pazila, da kog volim nepovredim."

Zagrlih je tada jače, obrazi se prilepiše,

po mirisu njenog tela osetih da duša plače.

Zanemele usne moje, u strahu da išta kažem,

uz njen život, prepun bola, pomislila bi da lažem.

I odćutah do večeri, grleći je, tu na putu,

ček'o sam da Sunce zađe, da noć dođe,

da vetrova tih oluja il' oslabi, ili prođe.

Stajala je na raskršću života,

šibali je vetrovi sa sve četiri strane,

ni jedan od njih ne htede da stane.

Sumrak prvi spuštao se, zagrljeni stajali smo,

smirilo se njeno telo, znoj strahova oteralo,

njeno belo, nežno čelo.

Vetrovi su posustali, videvši da povešću je,

hrabrost njenu ja osetih i rekoh joj to kroz stih:

"Nebitno je šta je bilo, zamisli da to se snilo,

možda ja sam gore prošo, eto, sad kažem ti,

zato sam i ovde došo."

Niz blag povetarac što korake prati

sa raskršća njenih životnih stradanja

krenusmo oboje, za ruke se držeći,

u neka nova, zajednička nadanja.

Vetrovi pogledom otpratiše nas,

i kao da čuo sam njihov glas,

njihovu kletvu za nas dvoje:

"Idite! Vodi je!

Znaš valjda šta činiš?

Zar nekog takvog želiš kraj sebe?

Zar ne znaš zašto tu večno trune,

i zašto je naša oštrica grebe?

Vratiće se ona da oseti naš bes,

kad proda svoj život, a usput i tebe."

Ne želeć da slušam te besne reči

onih što istinu videli nisu, okrenuh glavu

i rekoh joj:  "Evo, izlaz već tu je,

na korak od nas, veoma blizu!"

Kroz prašinu, znoj, suze i bol,

njen pogled zasja k'o Sunce novo,

osmeh joj lice ozari tužno,

znala je, vodim je, da iz tog pakla pobegne,

da zaboravi sve ono ružno.

A nekad je stajala na raskršću života,

šibali je vetrovi sa sve četiri strane,

ni jedan od njih ne htede da stane.

Sa prašnjavih puteva sudbine njene

gde kožu su danima joj vetrovi ljuštili,

na staze krivudave zelenih livada

naš prvi korak tada smo pustili.

Uske su one, jedva koračamo

al' tako je uvek na novom početku,

ipak smo zajedno, oko nas je trava,

i grane drveća u prepunom cvetu.

Sve jači i brži behu koraci,

u želji što dalje da odu od zla,

poneše nas ka baštama želja,

lebdeli od sreće smo, visoko od tla.

U hodu brzom ipak sam uspeo

da pogledam kako na njenom licu

osmeh je bivao sve širi i širi,

i kako sunca zalazak na cvetnim poljima

njene strahove uspeva da smiri.

Sa nje je nestajala prašina puta,

grimasa lica bolna i ljuta,

sjaj u očima sve jači je bio,

i setih se: "Vido sam, ja sam to snio!".

A nekad je stajala na raskršću života,

šibali je vetrovi sa sve četiri strane,

ni jedan od njih ne htede da stane.

Rekoh joj tada:  

"Ovaj naš put predug će biti, i nemoj, 

od mene strahove nikad nemoj kriti,

neću ni ja tebi svoje, jer,

jači u strahu smo kada smo dvoje!"

Reče mi:

"Ne znam ja kako je kada neko o meni brine,

nikada niko želo nije za mene da pogine.

A znala sam da taj dan će doći,

dan kada ugledaću tvoje oči.

Još kao mala o tome sam snila, ali je

tama života tvoj lik iz snova odavno sakrila."

Dok čvrsto smo gazili ka kraju polja,

u njoj su se budile snaga i volja,

lice poprimaše rumenu boju,

sve jače je stezala ruku moju.

Sve češće i duže u nju sam gledao,

sve više u našu budućnost verovao,

to lice što lepo je i bol kada trpi,

maziću, voleću do svoje smrti.

I kao da čula je moje misli, glavu okrenu,

u mestu stade, pogleda nežno po prvi put,

zagrli me, i poljubac  vrhom ispucalih usana,

posle toliko gladnih godina, meni dade.

"Oprosti mi, čula sam misli,

što ti ih večernji vetar raznosi.

A skupljala hrabrost sam još od raskršća

da to učinim, iako još ne znam zaista ko si."

A stajala je na raskršću života,

šibali je vetrovi sa sve četiri strane,

ni jedan od njih ne htede da stane.

Opijen od misli i poljupca njenog,

prigrlih je uz sebe jače, videh suze u oku njenom

i pitah je zbog čega plače.

"Zbog radosti koja nadolazi telom,

zbog toga što sretoh nekog i zavoleh prvi put,

ovom svojom dušom već uvelom."

Dok stajali tu smo, na pola puta,

od sreće opijeni, zagrljeni, topli,

noć stigla je nad široka polja,

primetili nismo od zanosa našeg,

od prethodnih bila je i lepša i bolja.

Kraj puteljka legosmo, na travu gustu,

zagrljaj nas grejao do sledeće zore,

snovi nisu hteli s neba da nam slete,

u gledanju zvezda i meseca sjajnog

zaboravih vetrove raskršćem što prete.

Polusan do jutra, razgovori tihi,

samo nama biće za života znani,

dočekasmo svitanje, prve zrake sunca,

novo doba stiže, naši lepši dani.

Kad Sunce obasja naša lica snena,

pogledah u nju, začudih se tada -

kraj mene je sedela neka druga žena.

A nekad je stajala na raskršću života,

šibali je vetrovi sa sve četiri strane,

ni jedan od njih ne htede da stane.

Pod zracima sunca obrazi rumeni,

oči sad joj cakle od života novog,

usne pune, sočne, kosa razlivena,

sanjao sam, jesam, to iz sna je žena.

Žurno je ustala, povukla mi ruku,

zvonkim glasom reče:

"Požurimo sada, blizu smo, osećam,

na kraju te staze čeka nešto lepo,

još kao devojčica sve to sam sanjala,

da će se ispuniti, verovala slepo."

Za ruke se držeći,

blagom povetarcu srećno prkoseći,

u trk smo krenuli ka kraju puta,

ka podnožju naše nove planine,

uz koju ćemo, laganim korakom

vetru pokazati, dokazati svakom,

da ono što sanjaš i jako želiš

uvek će tebi odnekud stići,

a tada sudbini moraš,

bez osvrta na tuđe reči, hrabro prići.

Gledam joj lice belo-rumeno,

slušam joj smeh prostranstvo što para,

iz glave mi nestaju, blede, sve one slike

sa raskršća mračnog, mržnjom otrovanog,

što nju je skrenuo sa puta pravog.

Pred nama već bio je mali šumarak,

u podnožju naše planine snova,

tu stadosmo da jutro sačekamo,

i s novim jutrom krenemo

u životnih htenja osvajanja nova.

I te noći pod drvetom zelenim,

novi nam snovi pristigoše, a oni

sa rakršća života nestaše,

slike se ružne izgubiše.

A stajala je na raskršću života,

šibali je vetrovi sa sve četiri strane,

ni jedan od njih ne htede da stane.

Sveži me vazduh s jutrom probudi,

planina života novog nije želela da nam sudi,

pesmom ptica i šapatom vetra,

novi je životom rešila nama da ponudi.

Pustio sam je još malo da odspava,

da snage sakupi za nove dane što su pred nama,

i dok sam gledao uvojke kose na travi njene,

čekao sam da je blago probudi

zrak Sunca koji se preko rose prelama.

Sreo sam je na raskršću života,

slomljenu, jadnu, punu gorčine,

ali sam znao da u njoj se srkiva

za novi početak puno siline.

Znao sam da u njoj postoji to nešto,

što od vetra hladnog skrivala je vešto,

znao sam da vratiće svu onu lepotu

koju je izgubila u teškom životu.

Sada je kraj mene i mirno spava,

lepšim snovima kiti svoje noći,

dok moj je pogled po njoj lutao,

ona se rasani i lagano otvori bistre oči.

"Sreo si me na raskršću života,

šibali su me vetrovi sa sve četiri strane,

ni jedan od njih ne htede da stane.

Hvala za vraćenu nadu u sutra,

hvala za nova sunčana jutra."

Na sve te reči zagrlih je samo,

poljubih joj usne još tople od sna,

krenusmo stazom ka vrhu što vodi,

ka mojoj sreći i njenoj slobodi !!!

A dugo je stajala na raskršću života,

šibali je vetrovi sa sve četiri strane,

ni jedan od njih ne htede da stane.

© Vladimir Đorđević (2013)