Šuma pitanja

Tražio sam tragove.

Bio lovac na podivljale emocije

odbegle od nas u dubine mračnih,

neprohodnih šuma životnih pitanja.

Lutao sam, pratio svaki ugaženi list,

svaku slomljenu grančicu,

svaki komadić plašta

otrgnutog oštrim trnjem istine.

Nalazio staze vekovima skrivene,

prepune nenačetih pitanja,

usnulih od memljivog,

teškog zadaha istrulelih misli,

što kao tepih prekrivaju zemlju

prepunu izumrlih ljubavi.

Grebanje oštrih,

trnovitih grmova nisam osećao,

Sunca ne videh od mračnih krošnji

stoletnih, hrapavom korom okovanih želja.

Ispijah tek po koju kap gorčine

koja je slučajno probila plafon

širokih, gustih listova

nepreglednog skloništa odbeglih emocija.

Tragove sam njihove tražio,

a istinu sam našao.

I samo ta istina,

prepuna pitanja bez datih odgovora,

kada je sav pocepan, izgreban i blatnjav

oslobodim memle zakopanih osećanja,

može mi reći gde je taj kutak

u koji su se zavukle bežeći od nas,

moje i tvoje, one prave,

slučajno probuđene emotivne ludosti.

© Vladimir Đorđević (2012)