Prošlosti mi se vraća a zora već rudi;
Želi osmeh moj, il' želi da sudi?
Snove noćne teram, u sunčane ulazim,
dok po rosnoj travi novog jutra gazim.
Sećanja pristižu, proleće ih nosi;
kako vetrić pirka i kosu ti raznosi.
Razliva se slika nekih davnih dana
kada smo se voleli ispod jorgovana.
Snovi tkani sećanjem san na javi bude,
ne marim, ne gledam oko sebe ljude.
Samo crnu kosu vidim dok vetrom vijori,
i sam sebi šapućem - Bog te vilom
stvori!
© Vladimir Đorđević (2014)
Нема коментара:
Постави коментар