Mekane usne spoj.
Ne pričaj ništa, jer,
znam da si zaboravila
naše prve reči - stidljivo tihe,
naše igre skrivanih osećanja,
naš prvi susret, dodir ramena.
Spusti kapke, utoni u sećanja.
Ako, kao kap prolećne kiše
čelo ti orosi jedna,
makar jedne nežna reč
od bezbroj izrečenih,
znaću - tako je suđeno.
Ma koliko jak bio
magnetizam što nas spaja,
ma koliko jaka bila ljubav,
ma koliko nežnih reči rekli,
sudbina će, igrajući se nama,
nevidljivim prahom crtati put
naših susreta i rastanaka.
Rukama uši pokri
i poslušaj svoju tišinu.
Takva tišina vlada i u meni.
Slušam je dok tiho izgovaram -
"Hajde, dalje kreni?
Putevi sudbina se ukrštaju.
Ponovo ćeš nežne reči
šaputati voljenoj ženi."
© Vladimir Đorđević (2014)
Нема коментара:
Постави коментар