Sahranih strah od smrti

Jezom prepun dah osećam na vratu

Ponovo je iza mene spodoba iz tame

Ranije se bojah, sada strah ne poznajem

Odavno već znam da doći će za me

U odori crnoj, sa kosom u ruci

vazda šeta svetom i otkos svoj traži

Na pitanje odgovor niko dao nije -

Da li spisak sledi,

ili su joj slučajno dobri ljudi draži?

Hladnoća i magla oko mene stežu

Ponoć se najavljuje (njeno doba to je)

Vekovnu je praksu stekla da navraća noću

znajuć da se ljudi svojih snova boje

Obilazi žrtve i čeka trenutak

kada duša reši iz tela da ode,

pa poziva skeledžiju s druge strane reke

da preveze otkošeno preko tamne vode

Ranije se bojah, sada strah ne poznajem

Jer, život je samo korak u beskrajnom krugu

Ma kakvi mi snovi dolazili noću

ignorišem jezu, srećom lečim tugu

I sahranih strah od smrti spoznajom stvaranja

pa ostavljam napisano (sebi, kad se vratim)

Setiće me pesme na prethodni život

možda neku od njih uspem i da shvatim.

© V. Đorđević - 2014