Ne pričaj mi o "nekom tamo"

Dok smo se rastajali

naglas smo ponavljali -

Vreme će pokazati da li je

ono što nas dvoje osećasmo

ljubav prava.

Ćutanjem i inatom

tešismo jedno drugo

telepatski razmenjujući

jedini osećaj u tom trenu -

umislili smo da doživljavamo

nešto što se ponavlja

jednom i nikada više.

Sada vrišteći šapat u meni

bezobrazno psuje

sve one koji govoriše

da vreme leči i najbolnije rane.

I pitam se - Gde je taj zaborav?

I zašto me tvoja slika sa stola

tako čežnjivo i dalje gleda?

(kao da ista pitanja postavlja)

Dok smo se rastajali,

dok smo na sitne komade

predivna osećanja rastavljali,

dok smo iza sebe, ne okrećući se,

sve nežno izrečene reči ostavljali,

razmišljali nismo o ovom danu

u kome pogled uporno gleda sliku

i divi se nezaboravljenom liku,

u kome shvatamo da smo olako,

bez imalo kajanja i stida

propustili našu priliku.

I nemoj,

bolje nemoj reći - Zaboravila sam,

jer, lagaćeš sebe

a znam da laž ne voliš.

I nemoj,

bolje je za oboje da ne pričaš

o "nekom tamo" koga sada "voliš".

Takvu maštu zarad mira

teže ćeš od rastanka da preboliš.

Dok smo se rastajali,

dok je inat nadvladavao tugu,

dok sam ti u lice otresito govorio

- Lako ću drugu pronaći

Ne, nisam tada znao

da posle iskrene ljubavi

vreme ne leči rane

već svakim novim jutrom

donese jače saznanje

koliko ti neko

koga više nemaš,

znači.

© V. Đorđević - 2014