Od tebe ni glasa
I, da slučajno ne čuh priče
da si zdrava i srećna (ne vide da glumiš)
pomislio bih da su tvoji monolozi
(ti ih nazivala razgovori)
samo kapi u moru prosanjanih snova.
Od tebe ni glasa
a, nekada si se, uz prve zrake sunca,
nebitnom pričom uz jutarnju kafu
polako prikradala mom srcu
znajući da ne voli da priča sa svakim.
Pričala si o svemu i svačemu,
samo ne o onome što si krila u sebi
znajući da će mi urođeni strah od ljubavi
oduzeti nervne završetke na usnama,
znajući da posle toga sledi tišina
i bekstvo od ulaska u lavirint
bezrezervnog emotivnog ludila.
Pričao sam o svemu i svačemu,
osećao da se "iza brda nešto valja",
prećutkivao da znam šta kriješ u sebi
i kao malo dete (iako stidljiv nisam)
čekao da prva otkriješ svoju tajnu.
Od tebe ni glasa
a nekada nisam uspevao do reči da dođem.
I nije mi smetalo, jer,
ma o čemu pričala voleo sam da slušam.
Tvoj glas me je jutrom razbuđivao,
predveče (uz zalazak sunca) uspavljivao,
ponekad besnog smirivao, pomalo nervirao,
ali, uvek je pravo u srce dirao.
Od tebe ni glasa
I, da slučajno ne čuh priče
onih što misle da te dobro znaju
pomislio bih da sam na kraju
zaboravio jutarnje priče
zaboravio sve "lake noći"
zaboravio obećanje tvoje
da ćeš nekada, kad vreme dođe
u srce moje ponovo doći.
© V. Đorđević - 2014
Нема коментара:
Постави коментар