Na kom to svetu ruže cvetaju kao tikve

Prekasno shvatismo da Svet više isti nije.

Kroz crvotočine vremena

na njega nas ponovo donese

nasleđeno jaka želja da nastavimo put ljubavi

koji smo iznova, u svakom novom životu,

prekidali jezivom tišinom ponosno usijanih glava.

I sada je sve (kao) drugačije,

i sada nas sve zbunjuje, jer, navikli smo na svetove pre ovog.

One u koje smo nemir unosili samo Ti, ja i naše svađe.

I pitamo se, onako tiho, u sebi -

Gde je ona ljubav, gde je sva nežnost ljudskosti?

Glasovi pritajeni, iz memljivo smrdljivih podruma, govore -

To više ne postoji! Zakopano je!

Zakasnili ste na sahranu emocija!

Davno su prošla vremena vas romantika i emotivaca!

Molim!? - glasno pitam(o).

Zar vi, vi koji ste od đavola posejani da zgazite sve lepo

imate sada, na ovom Svetu, pravo glasa?

Zar vi, vi koji ste vekovima ćutali kao zaliveni

imate imalo hrabrosti da meni i Njoj zabranite ljubav?

© V. Đorđević - 2014

odlomak iz pesme "Na kom to svetu ruže cvetaju kao tikve?"