Rodi se ponovo, Aristone

Iz jame pune praha gorčine

uvek se neka misao vine

Zapeče pisca, zapeče stih,

al' pisac k'o pisac, ostaje tih

Da, onaj pravi, što sujete nema

Onaj što na starom ne drema

Pa krene dalje i srcem piše

Mnoge se kletve pred njim skriše

Dete u nama još uvek se krije

Uselio se osećaj prolaznosti

Na vrata duše mi zakuca,

a ja naivan, dozvolih da kroči mi u misli

Sada mi razmešta dugo skrivenu sobu

u kojoj čuvam ono što nikome ne izrekoh,

u kojoj čuvam seme svog nastanka i postojanja

Stojim u uglu i gledam kako se igra;

klavir bi na plafon da postavi,

stalak za slikanje koji dobih u petoj na sred sobe,

sto za kojim pišem, kaže - ne treba mi,

pišeš ti u hodu, u dahu - lucidno dodade

Ruža među brezama

Razlio se crveni oreol majske ruže

Boje bude sećanja na kosu vatrenu

što ote mi srce iz grudi i pomuti pamet

Zaboravih na svet oko sebe, odlutah u snove

Stvorih svoj raj daleko od vreve ulica gradskih

Negde daleko, duboko, u gustoj šumi breza,

razlila se prostrana livada cvetna

Usamljena, neoskrnavljena

I uzdah duboki iz grudi ispustih, jer,

u mašti osetih mirise šume, trave, slobode

Seme istine

Probudivši se u bašti istine oboje su zaplakali

Duše im zajecaše od prevelikih laži

koje izgovaraše jedno drugom dok su se voleli

Shvatiše da predaleka je zemlja iz snova

koju su zajedno sanjali na postelji od latica ruža

usred staklene bašte, carstva ljubavnog zanosa.

Grmovi ruža krili su njihove ljubavne igre

Tek rascvetale, listovima su zatvarale oči od stida,

a od prejakih uzdaha latice su opadale sa cvetova

stvarajući po staklima raznobojne zavese;

nevino bele dok nežno su šaputali,

crvene u trenucima strasti i požude,

a kada bi ljubomora zakucala na vrata

žute latice tkale bi gustu zavesu ludila.

Probudi se

Kada nekoga zavoliš

i uzburka ti se sve u glavi

Čak ti se iz dubina Svemira javi

glas upozorenja

da put kojim karačaš

nije onaj koji ti nameni

Pomisliš – ovo je osećaj pravi

Nadaš se da san će novi

led sa duše da otkravi