Ćudljiva zima

Kiša

Januarska, hladna kiša

Poneka pahulja samo proleti,

da podseti da je zima

I gomilice zaostalog snega

koji se nemilice topio par dana,

pocrnele od smoga i okolnog blata,

podsećaju da proleće neće skoro doći

Sivilo oblaka navlači zavesu nad grad

Čudna tišina vazduhom se širi

Retki prolaznik,

još uvek opijen snom,

sa podignutom kragnom kaputa

i pogledom koji odaje samoću,

užurbano gazi barama prekrivenom ulicom

Ne žureći nigde, slušam jutarnju tišinu

Nevidljivom rukom me vodi ulicama i sokacima

Lutam kroz jutro u bekstvu od istine

Korak po korak, navođen dobovanjem kišnih kapi,

slušajući pse iz okolnih dvorišta kako laju,

prizivajući gazde da im prekinu samoću,

vraćam se odakle i krenuh.

Tamo, gde ću sačekati proleće

Tamo, gde ću uz pucketanje drveta iz peći,

kroz prozore gledajući svu ćudljivost ove zime,

ispisati još milion stihova o njoj

O onoj što mi je srce zarobila

i odnela ga sa sobom

...

"Ćudljiva zima"

© Vladimir Đorđević

Nestala

I ponovo,

ponovo sam te tražio

Od prvog koraka napravljenog u snu

do obzorja nad horizontom ugašene nade

Tražio sam te koracima tihim

Tišim od šapata izgubljenih sećanja

koja, pritvorena u najdublju svest,

šaputanjem mute bistrinu pogleda

na novi svet, nove ljude, ljubavi nove

Lutao sam snom

Zagledao svaki kutak naših tajni

Oslušnuo svaki zaostali eho tvog osmeha

Omirisao cvetove koje si, u prolazu,

pomilovala i okitila svojom mirisom

Tražio sam te

Tražio u snu

Tražio sam te do poslednjeg koraka,

do obzorja nad horizontom ugašenih nada

A onda je zora dovela novi dan

Sunce već uveliko raspršuje snove

i bezbroj sitnih kapi preostale mašte,

sazdane davno od naših prikrivenih želja,

u vidu usplahirene pare, sada beže ka nebu

Možda će gore pronaći odgovor

Možda će, lutajući iznad oblaka,

saznati  -

Zašto si? Kako si? Gde si?

Nestala…

...

"Nestala"

© Vladimir Đorđević

…

photo by © Željka Dimić

Zaboravim te

Zaboravim te

Na tren, dva

Možda sat, ili tri

Ponekada ceo dan prođe

da ne mislim o tebi

Odagnam nekako lepa sećanja,

zagubim se u vrtlogu života,

udarim tri puta jako po grudima

(srce bez tebe ume često da stane)

i, naredim duši da ne boli.

Zaboravim te

Na sat, dva, možda i tri

A onda na tren proleti neko sećanje

Ma jak sam ja - tada glasno kažem

Pogledam oko sebe - Život ide dalje

Uzavreli pločnici moga grada

nose masu neotkrivenih ostrva

spremnih da prime Robinzona

Krajičkom oka posmatram, biram

Na koje bih ostrvo?

Da se osamim i zaboravim prošlost,

da oteram i poslednje sećanje na tebe

Zaboravim te

Ponekada i ceo dan proleti

a da mi tvoj glas iz daljina

ne zapara uho.

Ali, kada veče zavlada

vodeći me ka tamnim stazama noći

koje više nema ko da osvetli

svojom lepotom, osmehom, nežnošću,

počinju da nadolaze reke nedostajanja

I donose mi sva ona podavljena sećanja

i one radosti naše

i smeh, i suze

A onda nastupi noć

Sećanja nadrastu najveće planine

I guše do zore

Zaboravio bih te

Veruj mi

Da naše noći nisu bile samo naše,

da naše reči nisu bile iskrene,

da naša srca ne kucaju u istom ritmu

i naše misli nisu na istoj talasnoj dužini

Veruj mi

Zaboravio bih te

...

"Zaboravim te"

© Vladimir Đorđević, 2019.

…

photo by © Željka Dimić

Subotica – Palić, februar 2017.

Dolina snova

Ne tumbaj mi misli lepo posložene.

Ne uleći u vazdušni prostor moje tajne doline.

Ne razbijaj ni šapatom tišinu usamljenih noći.

Previše sam naviko na zvukove

jedinog mesta koje može sakriti moje reči.

I samo huk vodopada, kroz čiju se izmaglicu

krišom ušunjavam u taj mali svet,

sme narušiti ustaljeni red snova

što noću dolete u dolinu tajni

na svoje praiskonsko i čisto pojilo.

Ispijajući svoj sok života

krajičkom oka promatraju pokrete mog pera

dok skiciram njihove obrise.

To je jedini način da bar delić njihovih tajni

sačuvam za sebe i prenesem ih Vama.

Ne tumbaj mi misli lepo posloženih

obrisa nestvarnog na papiru.

Ne šapući.

Ćuti.

…

Dolina snova

Vladimir Đorđević

Drug iz senke

Kao da šapat čujem

dok pod svetlom uličnim

naše slatke ludosti brojim.

Znam, nisam sam, sad sam

sa onim "drugom mojim".

Svrati taj ludak, ne tako često,

u vidu senke prati me noću,

čim čujem taj šapat drugog glasa

u Nedođiju da pobegnem hoću.

Ali, ne ide, da druga starog

ostavim ulicom da sam lunja,

i onda trpim dok me prati

i mojim se stopama uporno šunja.

Uvek o tebi otpočne priču,

a zna da prošlost i od sebe krijem,

dođe mi tako da ga s'ljubavlju

u pustoj ulici baš prebijem.

Prati mi korak, priča o tebi,

podseća na vreme grehova sočnih,

na ono vreme kad smo se kupali

nepreglednim morima sokova voćnih.

Ne mogu više te priče da slušam,

"druga" svog jurim tamo i amo,

na kraju shvatim da moja senka,

crnja od mene, prati me samo.

…

Drug iz senke

Vladimir Đorđević