Ponoć (gost)

I samo minut do ponoći osta
kada na zidu ugledah gosta.
Senka se tvoja po sobi šeta,
podseća me na prošla leta.

Navika tvoja pred san da dođeš,
bojiš mi zidove uz sveća plamen,
tiho kroz noć šapate širiš,
dok mi sa srca ne padne kamen.

Pratim te mislima, oči mi snene,
i kao da čujem reči tvoje,
kažeš - volela samo si mene?
Fantazija ponoćna il' tonem u san?

Nebitno to je.
Uz tvoju senku dočekaću dan.

© Vladimir Đorđević