Vraćaju se svakog jutra
uspomene lepe.
Nebitno je da li ih donose
prvi zraci sunca
ili prve kapi jutarnje kiše
što tiho ali dosadno
remete želju
da u novi dan
zakoračim smelo.
Nekada sa pahuljama
padaju tiho kroz misli.
Najgore je kada ih donese
maglovito svitanje.
Vraćaju se u pokušaju
da obrišu lepe snove
kojima sam jezdio
u bestelesnom svetu noći.
Dopuštam im da oko mene,
dok trljam oči,
pletu veo satakan od slika
i glasova prošlosti.
Nekada potraje.
Nekada im naredim da odu.
Stalno se pitam -
hoću li bez njih naći slobodu?
Ne želim da dolaze.
Zašto mi jutra skrnave?
Iako lepotom svojom opijaju
ne mogu sa njima da živim.
Za propuštene šanse
što postaše uspomene
uvek ću samo sebe da krivim.
Donosi ih jutro, ali, na kratko.
Dal' sunce greje, il' kiša pada,
il' pahulje veju sa njima
kroz zaboravljene snove;
I ovoga jutra su naišle.
Ne sećam se, ali,
nejasne slike mi govore -
lutao sam, tražio našu ljubav
i noći ove.
Нема коментара:
Постави коментар