Tamo diše

Nagledah se sitnih profitera

što rečima muku bi da smanje

pa ni sami svesni bili nisu -

svoje pesme poslaše na klanje.

Naslušah se silnih filozofa

što savete rado bi da daju.

Kad bariton dobiju u glasu

moći ću da slušam - neka znaju.

Sve se kote premudre dobrice.

Iz svakog te grma vreba neko.

Sve se kote, a velike nosnice,

pa mi dođe da prebegnem preko.

Da prebegnem u tu zemlju jadnu

što sabira sve duše normalne.

Tamo diše samo ko je iskren.

Tamo diše ko ume da piše.

© Vladimir Đorđević - 2015

Čaša vremena

Susret pogleda dovoljan je bio

da otvori tajne brave podsvesti

iza kojih su, predugo zatočena,

čamila sećanja na prošle živote.

Ne pamtim zbog čega sam svratio

na staro mesto gde smo vino pili.

Ne pamtim ni prelepu konobaricu

koja je vrckavo šetala između stolova

trudeći se da uz svaku donetu turu

posluži i neki kompliment na moj račun.

Ne pamtim ni previše bučne goste.

Sedeo sam u uglu (za našim stolom),

prstima lagano okretao čašu crvenog vina

u smeru suprotnom od kazaljke sata.

Kristali u vinu nisu pratili kretanje čaše.

Znali su da tim uobičajenim činom tišine

pokušavam da pobedim zakone fizike

i napravim skok kroz vremenski tunel.

Da vratim one naše, najlepše trenutke.

Ne pamtim zbog čega sam svratio.

Ne pamtim ni put kojim sam došao

na staro mesto gde smo vino pili.

I ne znam da li me je tu dovela želja

da pobedim zakone fizike i sudbinu

ili su mi put iscrtala zatočena sećanja.

Ali, pamtim vrisak vrckave konobarice,

(inače, tvoje drugarice iz osnovne škole)

od koga umalo nije prepukla čaša sa vinom.

Da li od njenog vriska ili mog prejakog stiska

umalo da u nepovrat ode vremenska kapsula

u kojoj su se, na trenutak i kristali uzjogunili.

Trgnut iz tihe borbe sa vremenskim silama,

podižući pogled ka vratima (odakle vrisak stiže)

ugledah leđa konobarice koja grli nekoga, i

na momenat mi se pričini da čujem poznat glas.

Naglas pozvah - Konobarice, još jedno piće!

u nameri da je sprečim da, svojim zagrljajem

ne uguši osobu čiji mi se glas učinio poznatim.

I onda, bljesak.

Kao fragmenti supernove imeđu nas poleteše slike.

Susret pogleda dovoljan je bio

da otvori tajne brave podsvesti

iza kojih su, predugo zatočena,

čamila sećanja na prošle živote.

Da ne dužim više, jer, to nikada nisi volela;

Ispismo isto crveno vino (kao da nas je čekalo),

okretasmo čaše u smeru kazaljke na satu.

Kristali iz moje i tvoje čaše zbunjeno su gledali jedni druge.

Nama nikada nije bilo teško da savladamo zakone fizike.

I evo sada, mamuran od prethodne noći,

ležeći pokraj tebe u nepoznatoj sobi,

ne mogu da izdržim, a da sudbinu ne upitam   -

Još koliko će nam susreta prirediti?

Još koliko ćemo čaša vremena popiti?

Još koliko života moramo preživeti da bi zajedno mogli biti?

© Vladimir Đorđević - 2015

Zimska za leto

Duge noći zimske pisanje je kratilo,

slova su se sama ređala u reči,

reči su se same u stihove slile,

dok su zvezde iza oblaka se krile.

Stihovi u pesmu (pesama sve više),

osećanja prema tebi iza njih se skriše.

I pesma za pesmom u knjigu prerašće,

kada saznaš da me gubiš tvoja sreća pašće.

A sve rime što ih slažem nesvesno su došle.

Osetićeš sama kad kroz srce hladno

u sunčano mirno leto one budu pošle.

 © Vladimir Đorđević - 2012

Pusti nek nosi

Ne opiri se.

Pusti nek reka te nosi.

Prepusti se penušavim brzacima,

tihim zatonima kraj obale,

oderi kožu po kamenju plićaka,

zaroni u dubine pod vrbovim granjem.

Ne gledaj one što od straha

obalom lagano ka ušću koračaju;

život je njihov linija prava,

zacrtana još od rođenja.

Njima ne treba svrha života,

u sebi nemaju vodu i vatru,

vazduh ispunjava takve duše.

Dok vrelu krv reka ti hladi

putuj do njenog širokog kraja

koji se uliva u život novi.

Po okeanu u koji utiče

retko ko može da zaplovi.

Ne opiri se.

Pusti nek nosi.

 

© Vladimir Đorđević - 2015