U noćima meseca punog
pogled se diže ka nebu,
beži od sveta trulog
tražeći alfu i omegu.
I tada ne pričaj ništa,
tvoj glas mili ne čujem.
Ne maši krilima anđela, jer,
noćas će mesec šapnuti
šta si od mene htela.
Silan je, prepun, sjajan!
Kako da divljenje skrijem?
Dok pod njim sedim
i glas mu slušam
grešnim se vinom mijem.
U noćima meseca punog
svoj sam i ničiji više.
U noćima meseca punog
pamet iz glave se briše.
© Vladimir Đorđević (2014)
Нема коментара:
Постави коментар