Ništa više isto nije

 

Ne prilazi. Hladno je.

Proleće je, ali, led se nataložio oko srca.

Možda su to godine i godine iskustva

koje mi potajno, noću, kroz snove, 

govore da ne podgrevam više krv kroz aorte.

Ma, topla je ta krv, ali ledeni omotač ne da više nikome

da oseti tu toplotu i greje se na njoj.

Dovoljno sam grejao svoje ljubavi, prijatelje, čak i neprijatelje.

Dosta mi je altruizma, čovekoljublja, praštanja, poklanjanja sebe.

Previše sam verovao ljudima i neljudima.

Nešto je "kvrcnulo" najednom u onom delu mozga

koji kontroliše otkucaje srca i protok ljubavi kroz vene.

Više nisam onaj isti.

Onaj što bi i za nepoznate dao bar litar krvi.

Nije više ni Svet isti.

A reče mi jedan prepametni čovek odavno - 

"Bog je prvo stvorio svetlost, Čovek je bio poslednji na spisku.

Čovek je samo eksperiment koji očigledno lagano propada.

Svojom krivicom."

....

© Vladimir M. Đorđević 2023

"Ništa više isto nije"

Kutija sa sitnicama (poema u pet delova)

 

Kutija sa sitnicama (poema u pet delova)

iz knjige pesama "Od ujeda do lepote (deo prvi)"

 

(pismo)

Pronašao sam kutiju sa sitnicama zaboravljenim, tvojim.

Slučajno, dok tražih nešto sitno, nebitno.

I tek sada vidim datum na kalendaru.

Tek sada čujem glas tvoj koji mi šapuće "danas je naš dan".

Shvatam da ništa slučajno nije.

Na ovaj smo dan pre godina par nasmejani bili.

Ljubav i sreću krili nismo. Dozivali smo se očima.

Ruke su već znale svoje staze.

Glasove puštali samo smo u mraku

a mirisi već bili su potpuno nam isti.

Dok gledam pismo koje si tada ostavila,

u sebi se molim da odgovor nađem.

Da sam ga tada pročitao, da ga nisam bacio

u staru kutijicu sa sitnicama, ti bi još uvek bila tu.

K'o pas i mačka

 

Kad mi dođe "onaj" tren

Kad sam malo usamljen

Gledam mačku i psa svog

Dao im je pamet Bog

Ne umeju reč da kažu

al se lepo stalno slažu

Jesen u Novembru

 

Zaduvao vetar,

oblak se nadvio
Uvelo lišće zemlju prekrilo
I kiša se bliži,
vazduhom miriše
Ptice utihnuše,
u grmlje se skriše
Tmurna jesen zasvira
jesenju sonatu
Grane gole cvile,
cipele u blatu
Neka seta kruži
kroz jecaj vetrova
Kao da se zima
naveliko sprema
 Krenu hladna kiša,
orošava prošlost
Možda sad suzama
sumornom oblaku,
što beži od njega
ona traži oprost.

© Vladimir M. Đorđević
"Jesen u Novembru", 2021.

Znaš li?

 

Znaš li

da neke bele ptice 

lete iznad moga krova?

Liče mi na tebe.

Uvek si volela da letiš.

Znaš li

da obično slete na onu stolicu

koju si izjutra iznosila na trem

kako bi popila kafu u 6.

Evo ih, lete opet.

Sećaju na tebe.

Pomislim - nisi li ih ti poslala?

Jedna čak sprema gnezdo 

u tvojoj korpici od pruća

koju si zaboravila kada si otišla.

Neka je.

Ako mi nismo umeli

da svijemo naše gnezdo

neka ga sviju ptice.

Znaš li

da sam sada čak spazio i jaja.

Pa, ovde će se izleći nešto lepo.

Znaš li?

 

Vladimir M. Đorđević, jun 2021.