Kutija sa sitnicama (poema u pet delova)

 

Kutija sa sitnicama (poema u pet delova)

iz knjige pesama "Od ujeda do lepote (deo prvi)"

 

(pismo)

Pronašao sam kutiju sa sitnicama zaboravljenim, tvojim.

Slučajno, dok tražih nešto sitno, nebitno.

I tek sada vidim datum na kalendaru.

Tek sada čujem glas tvoj koji mi šapuće "danas je naš dan".

Shvatam da ništa slučajno nije.

Na ovaj smo dan pre godina par nasmejani bili.

Ljubav i sreću krili nismo. Dozivali smo se očima.

Ruke su već znale svoje staze.

Glasove puštali samo smo u mraku

a mirisi već bili su potpuno nam isti.

Dok gledam pismo koje si tada ostavila,

u sebi se molim da odgovor nađem.

Da sam ga tada pročitao, da ga nisam bacio

u staru kutijicu sa sitnicama, ti bi još uvek bila tu.

(san)

Kutija je na stolu ostala dok sam lagano tonuo u snove.

U snove koji me jedini mogu vratiti u te lepe dane.

Dane u kojima nam reči izgovorene nisu bile potrebne.

Svaki pokret, mimika lica, pa čak i uzdah kratki,

bili su dovoljni da se razumemo.

Uranjam u san i tvoje lice postaje sve jasnije.

Nešto pričaš.

Po nežnom izrazu lica tvog prepoznajem neizmernu ljubav.

Pričaš kao nekada, kada smo

uz prvu jutarnju kafu i vatru koja pucketa

kroz prozor gledali kako provejava sneg.

A onda;

Tvoje lice najednom poprima grimase besa i mržnje.

Traju kratko, ali dovoljno dugo da zaboravim onaj lepši deo sna,

da me probude okupanog u znoju.

Tih par sekundi sna me proganja već danima.

 

(karika)

Probuđen iz košmara, znojavom rukom uzimam kutiju,

i tražeći tu bitnu sitnicu polušavam da se setim

razloga odlaska tvog.

Ne.

Nikada neću reći da tako je želeo Bog.

 

Ipak je karika, jedna od mnogih koje nas spajaju, pukla.

A toliko ih je bilo, toliko ih još uvek i ima.

I pored preturanja po kutiji i sećanjima

ne uspevam da vratim taj trenutak.

Trenutak koji je odlučio sve, koji je doneo

ovu sumornu i hladnu zimu između nas.

Znam. Znam da je tu negde.

U kutiji sećanja, među tim sitnicama koje su nas vezivale.

Kopam po njoj. 

Ali, još uvek uzalud.

 

(baloni)

Prepuna je soba tvojih reči, kao i ova kutija sitnica tvojih.

Pa zašto onda? Zašto smo i pored svega što nas je spajalo

uporno tražili tu najtanju nit, nit koja će rasparati sve ostale.

I zašto? Zašto smo morali snove nedosanjane tako lako

da obrišemo gumicom,

da ih oduvamo kao balone od pene, koji su,

dok smo ih u igri pravili, uvek uporno leteli ka nama.

Možda su samo hteli da nam kažu da

zajedno možemo sve.

Možda su glumili naše snove,

pokušavali da dokažu da ih možemo ostvariti.

Završavali su probušeni i oduvani od nas samih.

Da smo razumeli njihov ples oko nas još uvek bi

zajedno bili a kutija sa sitnicama ne bi svakodnevno

privlačila moj pogled i ruke.

Njeno mesto pripada tebi.

 

(povratak)

Prvi zraci sunca rasteruju preostale uspavane zvezde sa neba.

Budiš se i pitaš me koji je dan.

U noćnom suludom bekstu od realnosti ni ja više ne znam

odgovor na to pitanje.

Dovoljno mi je saznanje da si ponovo tu.

Gledam dok hodaš našom sobom, donosiš našu jutarnju kafu.

Skrećem pogled ka kutiji koju sam gledao mesecima.

Poslednji put obraćam pažnju na nju.

Ključ je kod tebe.

Dopustiću da je ti zatvoriš, kako senke  uzavrele,

pogrešne prošlosti, pogrešnih odluka,

ne bi ponovo isplivale iz nje.

 

Vladimir M. Đorđević

 

Ćutiš? Ćutaću i ja.

Lepše će nam biti uz ćutanja dva.