Ne kradi nam proleće!

Neko nam je ukrao proleće!

Ukrao je pogled na nebo plavo,

zelenu travu, na rascvalo cveće.

Znam da praštam

Kad mi gaze po nervima tankim

i ljudskost mi poslednju sisaju

nek' ne misle da ću oprostiti,

Nek' ne misle da sam na izdisaju.

Upozorenje

Nije to upozorenje

zatrovane stene u beznađu svemira,

što se uzicom vezana za sunce,

sa svojih sedam saputnika,

gura kroz gužvu mlečnog puta

ka crnoj rupi nepovrata.

To samo je jedan tren beznađa

koji nas vraća na nove početke.

...

deo jedne od pesama  iz dnevnika "Epidemiologija mozga"

22. mart 2020., © Vladimir M. Đorđević

Na sekund, dva

Srele nam se misli.

Negde daleko od nas dvoje.

Letevši prostranstvom svemira,

u magli zvezdanih prašina

i bekstvu od naših sanjarenja.

Moj deda

Sećam se.

Sedeli smo za stolom.

Mi deca, i oni, stariji.

Ležao je, bolovao.

Slušao je naš smeh i šale.

Šalio se i On,

iako mu se sveži izraz lica,

koji sam upamtio još kao dete,

vraćao samo povremeno -

kada nas vidi zajedno, razdragane.