Luda ptica (noćna ptica)

Nisam usamljen.

Imam svoju ludu pticu

što pred svaku ponoć

doleti sa meseca.

Otpeva mi uspavanku,

čučne na sims prozora i

pogledom punim neverice

pita - zar još nisi zaspao?

Pita, iako već zna

da noćima nesanica vlada.

I otpeva novu uspavanku

u nadi da će prekinuti

ciklus neprospavanih noći.

Njena pesma bi svakome

bila lekoviti melem

potamnelim podočnjacima.

Vidiš da nisam usamljen.

Imam ja tu ludu pticu.

I nije joj mrsko

da doleti iz svemira,

da sleti na sims prozora

i sa mnom provodi noći

iščekujući novo jutro.

Sa njom slušam

tvoje i moje pesme,

pijem tvoje i moje vino,

gledam kako se ljube

tvoja i moja senka.

Kako mogu biti usamljen

dok filmovi kruže sobom

uz mili poj lude ptice?

A ona čuči na simsu,

i peva, peva, peva.

Ne staje. Do zore.

Nevidljivom olovkom

u misli mi se urezuju

note i reči nebeske.

A ona peva. Ne staje.

I uspe ponekad

da mi na kapke navuče

olovno teške snove.

Nisam usamljen.

Čak i kada svane.

Imam tu ludu pticu.

Odleti ona, ne voli dan.

Ali mi ostavi pesme

da kroz njih sanjam

svoj ludi san.

 © Vladimir Đorđević - 2013

Skorašnja bajka

Nekada, ne tako davno

sunce je punim sjajem sijalo.

Nekada, ne tako davno

pod mesecom zrnevlje ljubavi klijalo.

Seti se naše skorašnje bajke

kako smo ljuti bili na majke

što nas dozivahu s prozora često

da za stolom zauzmemo mesto,

prekidale nam igru beskrajnu,

htele da znaju svaku nam tajnu.

Beše to nekada, ne tako davno

bezbrižni bili smo, puni radosti.

Beše to nekada, ne tako davno

smišljasmo dečije male pakosti.

Prošlost to bliska je, al je ko bajka

ko one što slušasmo pred mirne snove

Ko vek da prošo je od tih vremena

pa nas nostalgija pecka i zove.

Priziva, boli, mira nam ne da

lepoti ne dopušta da se preda.

Nekada, ne tako davno

trčasmo poljima boljeg sutra

Nekada, ne tako davno

svitala su nam mirnija jutra.

© Vladimir Đorđević - 2015

Za te trenutke

Vredi živeti za te trenutke

što ih je malo al' puno znače,

trenutke kad duša sreće puna

što si kraj mene, radosno plače.

Život nas nosi prostranim morem,

daleko mi smo od obale snova,

zato bar ponekad, na trenutke,

pusti da nosi nas ludost ova.

I na trenutak u svet taj uđi

što sami ga crtamo pod velom tajne,

u njemu su naše tužne oči

od ljubavne vatre posebno sjajne.

Ili mi reci da to ne želiš

da lažnu nadu u srcu ne gajim,

da okrenem leđa i daleko odem

da sve što želim večito tajim.

 © V. Đorđević - 2012

Potraga

Kopam po sećanjima.

Tražim trenutak prvog susreta našeg.

Danima već se trudim, pretražujem prostranstvo,

na kome razbacani godinama leže

važni i nevažni detalji života mog.

Nisam se trudio, vremena nisam imao da ih sredim.

Nisam pretpostavljao da će mi ikada zatrebati.

I eto, baš sada, kada izvor života u meni

ponovo počinje da ključa,

sada, kada sam uvideo da me svaki tren prošlosti

vodi ka budućnosti,

sada, baš sada, jedan po jedan grumen sećanja

brižljivo sakupljam.

Tako ih je puno, ali,

uspeću da pronađem i taj trenutak susreta našeg,

jer, ne želim samo očiju tvojih da se sećam,

želim da se setim svega, jedino ti si vredela.

 © V. Đorđević - 2012