Ponoć (zimska)

Zašto pred ponoć

setim se zime

kad sam joj promrzle

ljubio usne?

Da tople noći

uz treptaje vatre

vrate se ponovo

dao bih sve.

Zašto pred ponoć

u kamin piljim,

brojim plamičke

ko pramene kose?

Možda zbog toga

što su se sobom

po zimi šetale

te noge bose.

Zašto pred ponoć

otvaram prozor,

čekam da ulicom

korake čujem?

Sačekam malo,

pa shvatim - Nema je

i onda Mesec

i zvezde psujem.

Sad ponoć zimska

u goste dolazi

Prozor ne otvaram

Led je na usni

Uzalud sećanja

Uzalud želje

Ostaše samo

snovi mi pusti.

© V. Đorđević - 2014

Njen šapat

Na uglu je stajala i čekala nekog,

kad prođoh kraj nje šapnu mi nešto,

ni glavu okrenuo nisam, a pogled

sam skrio pomalo nevešto.

Bilo je to pre godina puno,

lik njen još pamtim i sanjam taj glas,

a buđenja često stignu uz pitanje

"dal' moglo je nečeg biti od nas?"

Sad hrabrost bih im'o da šapat prihvatim

al' vreme je zgazilo i mene i nju,

da vratim točak sudbine ne mogu,

ostaje mi da volim je nemo,

u praznoj sobi i ponekom snu.

© Vladimir Đorđević - 2012

Skreni pogled (onako slučajno)

Kada bi na tren pogled skrenuo

sa već izlizane i dosadne stvarnosti

i dzvirnuo na kratko ka nestvarnom -

ka svetu što se kroz snove ogleda

kao mašta u zakrivljenom ogledalu;

možda bi ponovo (onako slučajno)

pronašao svoje davno izgubljene dečije želje

i prepustio im se, da te kroz život vode.

Jer, zaboraviti da si u duši još uvek dete

isto je što i sam sebe živoga sahraniti

i nemušto kroz život koračati, bez cilja.

© V. Đorđević - 2014

Najlepši san na kraju se sanja

Uspeš li da zaspiš

pre svitanja poslednjeg dana

koji ćeš provesti na ovom svetu

odsanjaćeš najlepši san

istkan od nezaboravnih trenutaka

što ukrasiše tvoje putovanje

ovozemaljskim stazama sudbine.

Zaspiš li pre dolaska zore

kroz čiju se hladnu izmaglicu

pomalja najsjajniji zrak sunca

koji si ikada ugledao

shvatićeš da život je

samo jedan stepenik

ka vratima što smrt ih zovemo.

Odsanjaš li san

te poslednje noći pred poslednji dan,

preliven zlatnim zracima poslednje zore

pobedićeš strah od nepoznatog

i mirno zakoračiti na zadnji stepenik

ka obasjanim vratima što u večnost vode.

Uspeš li da zaspiš

pre buđenja tvoje poslednje zore

bez imalo kajanja, jer, grehova nemaš,

bez imalo straha, jer, u Boga veruješ,

proživećeš najlepši dan svoga života.

Najlepši san na kraju se sanja.

© V. Đorđević - 2014