Prvi sneg nek sećanja vrati

Udišem vetar s planina što stiže.

Osećam, pahulje prve sve su bliže.

Hladnoća gricka mi lice.

Podne je a puste su ulice.

Ruke po džepovima prebiru sitnice.

Sećanja tražim.

Sećanja na nas.

Vetar mi pomaže da čujem tvoj glas.

Iz daljina.

Kroz šapat.

Samo ja ga čujem.

Osvrćem se.

Dal' umišljam il' opet ludujem?

Ne zameri mi kad ovo pročitaš.

Dok drugog ljubiš možda se i pitaš -

Gde sećanja odoše?

Čime ih ubismo?

Zašto ljubav od ljubavi krismo?

A dan kada prođe

i vetar s planina snegove donese,

moliću se Bogu do u sitne sate

da prve pahulje sećanja nam vrate.

Šta da ti dam

Šta da ti dam?

To malo preostale duše

što zbila se negde u kutak tame

pa njene male preplašene oči

trepere od straha što ostaše same.

Šta da ti dam?

To malo ljubavi što preosta

od rasprodaje životnog greha,

to malo bola posle svakog peha,

to malo radosti što čuvah za tebe

il' lošu sudbinu što leđa mi grebe.

Šta da ti dam?

Mogu ti dati i ranjeno srce

i snove svoje.

Jedino ponos neću ti dati,

bez njega ne mogu

jedino moje.

Na zimu miriše

Na zimu već miriše,

a ja, kao malo dete, čekam

da ispuniš obećanje, da dođeš

i svojim toplim osmehom zagreješ zidove sobe

što nam je noćima pružala utočište.

Radujem se zimi, jer, sećanja na toplu sobu

sa pogledom na belinu puste ulice

i dalje greju nadu da ćeš se setiti jedne pesme,

jedne ulice zavejane, i rečenice:

"Uh, kako je toplo kod tebe".

To pozdrav je tvoj bio, umesto poljupca.

U trku od vrata do peći ponavljala bi je više puta

i njome prizivala vatru da se rasplamsa,

da peć zabubnji svojom toplom muzikom hladnih belih noći.

Na zimu miriše,

a drva u peći već pucketaju tvoje ime

i čekaju hladne promrzle usne da ih ogreju.

I ja ih čekam.

Još jednom samo da čujem: "Kako je toplo kod tebe".

Još samo jednom, dok greješ promrzle bele prste

da se prišunjam tvom vratu i

istopim ledeno inje iz tvoje kose.

Čekanje

I čekanje je lepo

kada imaš sa kim da čekaš.

Nije bitno šta čekaš,

koliko dugo čekaš,

da li imaš razloga da čekaš.

Bitno je da pored tebe,

istim nervoznim pogledom

neko pogled ne skreće

sa tačke čekanja,

bitno je da vam po stomaku

leptiri čekanja vršljaju

a duše zagrljene jedna drugu teše -

"Ne brini, doći će to što čekamo."