Stari gramofon

Zasviraj mi pesmu njenu,

violina nek tužno zacvili,

nek mi reči vrate noći one

kad ljubav smo ljubomorno krili.

Sreo sam joj pogled preko stola,

u njemu je bilo puno bola,

iako je nasmejana bila

mučne tajne pred svima je krila.

Iskra sreće među nama planu

kad kafanom krenu pesma stara,

iskren osmeh na usnama njenim

isprati nas do skrivenog stana.

Te noći je i gramofon stari

istu pesmu vrteo do zore,

a vrteška ponavljanih nota

otvori nam na telima pore.

Probudi me i s'jutrom muzika,

al' kraj mene ne videh te oči,

na stočiću poruka je samo

"zaboravi šta se zbilo

ove divne i nestvarne noći".

Zato sviraj pesmu njenu,

violina nek tužno zacvili,

nek mi vrati noći one

kad ljubav smo od ostalih krili.

 © Vladimir Đorđević - 2012

Jutarnji mirisi

Mirise osećam dok oči otvaram.

Tvoji su, znam, prepoznajem ih.

I uvek kad tako iznenada svratiš,

doneseš i poneki posebni stih.

Retko se setim u jutra nova

kako si ušla, kada si došla,

samo me spopadne slatka seta

i seća na neka vremena prošla.

A reči što uvek pod jastuk mi ostaviš

kad iz našeg sna se iskradeš u zoru,

sledeće veče pred spavanje pokupim,

da se ne pretvore u noćnu moru.

I novi san na jastuku čekam,

znam da ćeš doći, miris mi govori,

od iščekivanja koraka tvojih,

srce preskače, utroba gori.

 © Vladimir Đorđević - 2012

Zakasnelo priznanje

I evo, došlo je vreme da ti priznam.

Znam da nećeš verovati.

Znam, živela si u zabludi

da me poznaješ do poslednje misli.

I znam, ja sam kriv što je tako.

Ali, sada mi nije žao.

Poučen ranama prošlosti

otvarao sam ti samo male odaje duše

i prećutno dopuštao da njima vladaš.

A bile su to samo čekaonice

iz kojih se dolazi do glavnih vrata.

Umalo da do njih i dođeš onoga trena,

kada sam, smekšan prvim susretom,

dozvolio da ovlaš dodirneš

dugo godina zaključanu bravu.

Tako malo je falilo da zakoračiš

preko praga koji niko prešao nije,

da zaviriš u tu preveliku odaju

prepunu skrivenih osećanja

i reči daleko lepših od onih

koje si čula dok si me "upoznavala".

I vidiš, nije mi žao što tvoja noga

nije kročila u nedirnuti deo mene.

Čak mi je i drago.

Jer, sada, kada sa ovog mesta

pogledam tvoj dalji put, vidim

da bi me tvoja nezgrapna želja

za prizemnim zadovoljenjem ega

odvojila od onoga što najviše volim.

I evo, došlo je vreme da ti priznam -

Osetio sam da si kao druge.

Zato sam i od tebe čuvao

onaj duboki deo sebe

koji su oduvek želela da vidiš.

Možda ćeš dobiti novu priliku.

Nekada.

Ako se sebe same iskreno postidiš.

 © Vladimir Đorđević - 2013

Davno leto

Davno su kapi kiše

sa moga lica suze sprale.

Davno su letnje večeri

toplinu srca mi ukrale.

Davno sam gledao oči tvoje

što najveće tajne dubina duše

krile su vešto u vrelim noćima.

Da.

Davno je bilo.

Na sitnom pesku uz talasa zvuk

poslednji put sam ljubav iskrenu,

gledao u tamnim, prelepim očima.

 © Vladimir Đorđević - 2012