Iza ogledala

Ne, čuo te nisam kada si me dozivala.

Te večeri, te čudne večeri, smetali su mi svi.

A videh te u balskoj haljini sa druge strane ogledala.

I moje drugo Ja kraj mene se ko duh zateče.

Sede pa mi tiho reče -

"Ne prelazi se taj prag bez pitanja.

Ona te mora pozvati u svoj svet satkan od boja.

Ona ti mora iskreno reći - Ja sam tvoja!"

Gledao sam površinu ogledala bez mog odraza.

Umesto mene i tamne sobe sa svećom na stočiću

iza ogledala je, probuđen tvojih dahom, bujao život.

Gledao sam kako pomičeš usne i prstom me prizivaš

ali, nisam smeo da čujem glas, da zakoračim ka tebi.

Strah me je od nestvarnog iako nestvarno sanjam.

Tvoje ruke su dozivale, mimika lica hipnotisala je dušu.

Površina ogledala se zatalasala otključavajući prolaz.

Trebalo je samo da ispružim ruku, dohvatim tvoju

i dopustim da me tako opijenog od prizora odvedeš.

Da me odvedeš u svoj obojeni svet iza ogledala

u kome svega ima u izobilju, a ljubavi najviše.

Ne, čuo te nisam kada si me dozivala.

Možda bih, privučen tvojim umilnim glasom sirene

prekoračio nevidljivi prag od stvarnog ka nestvarnom.

Možda bih sada, ovakav kakav sam, rođen da uništavam,

pogazio svo cveće, pobrisao sa neba sve duge na tvom nebu,

i ponovo, sedeći u tamnoj sobi sa svećom na stočiću

gledao ka stvarnosti iz koje sam pobegao.

I opet bi me neka druga dozivala iza ogledala.

Sa druge strane.

One strane koja mi je suđena.

© V. Đorđević - 2015

Kutija sa sitnicama (karika)

Probuđen iz košmara,  

znojavom rukom uzimam kutiju,

i, tražeći tu bitnu sitnicu

pokušavam da se setim razloga odlaska tvog.

Ne. Nikada neću reći da tako je želeo Bog.

Ipak je karika,

jedna od mnogih što nas spaja, pukla.

A toliko ih je bilo, toliko ih još uvek ima.

I pored preturanja po kutiji i sećanjima

ne uspevam da vratim taj trenutak,

trenutak koji je odlučio sve, koji je doneo

ovu sumornu i hladnu zimu između nas.

A znam. Znam da je tu negde.

U kutiji sećanja,

među tim sitnicama koje su nas vezivale.

Kopam po njoj.  Ali, još uvek uzalud.

© V. Đorđević - 2012

Januarska kiša

Ta sumorna kiša

kad vreme joj nije,

baš danas je rešila

da pobedi mene,

dobujući dosadno

da zađe u vene.

Prognala je zimu

i jesen vratila,

da bi duša moja

sad nanovo patila.

Dok gledam u nebo,

sivo, maglovito,

osećam tu vlagu

što pod kožu krene,

borim se sa tugom

nekih prošlih dana,

i ne dam toj kiši

da pokori mene.

© V. Đorđević - 2012

Kutija sa sitnicama (san)

Kutija je na stolu ostala

dok sam lagano tonuo u snove.

U snove koji me jedini mogu vratiti u te lepe dane.

Dane u kojima nam reči izgovorene

nisu bile potrebne.

Svaki pokret, mimika lica, pa čak i uzdah kratki,

bili su dovoljni da se razumemo.

Uranjam u san i tvoje lice postaje sve jasnije.

Nešto pričaš.

Po nežnom izrazu lica tvog

prepoznajem neizmernu ljubav.

Pričaš kao nekada, kada smo

uz prvu jutarnju kafu i vatru koja pucketa

kroz prozor gledali kako provejava sneg.

A onda...

Tvoje lice najednom poprima

grimase besa i mržnje.

Traju kratko, ali dovoljno dugo

da zaboravim onaj lepši deo sna,

da me probude okupanog u znoju.

Tih par sekundi sna me proganja već danima.

 © V. Đorđević - 2012