Otimam od noći komadiće pocepanog plašta satkanog od
najtananijih snova
snevanih u našoj nevinoj postelji, sada praznoj a nekada prepunoj ljubavi i zagrljaja.
Otimam ih, cepam delić po delić i daleko od radoznalih pogleda duhova prošlosti
prekrajam sećanja na tebe i dane kada je ova pustinja oko mene bila vrt
prepun nadanja u punom cvatu.
Kako koji komadić otrgnem ponadam se da je zvuk paranja, pocepavši sve barijere
stigao do druge strane ogledala, tamo, gde su zajedno sa tobom,
bojeći se mojih prejakih osećanja, pobegli tvoji i moji snovi.
Odlučili su da prate tebe, želeći da ti svakog novog jutra
poklone rumenilo stidljivo rođenog dana.
Ja nisam znao da ih odgajam, nisam imao strpljenja da sačekam zoru
sa kojom će pupoljci tvojih htenja otvoriti svoje cvetove.
I sada, dok pažljivo osluškujem odjek paranja komadića snova ukradenih od noći,
gledajući tvoj svet kroz mutno ogledalo, tu nepremostivu granicu između nas dvoje,
gajim taj jedini preostali pupoljak sna, i čekam, čekam da neke tihe, najtiše noći,
zvuk cepanja moje duše dopre do tebe, do tvog zamka na vrhu planine mašte,
sa druge strane ogledala, gde možda sediš mirno i očekuješ taj trenutak,
trenutak koji je sve jasniji, trenutak u kome shvatam šta sam izgubio.
© Vladimir Đorđević - 2012
snevanih u našoj nevinoj postelji, sada praznoj a nekada prepunoj ljubavi i zagrljaja.
Otimam ih, cepam delić po delić i daleko od radoznalih pogleda duhova prošlosti
prekrajam sećanja na tebe i dane kada je ova pustinja oko mene bila vrt
prepun nadanja u punom cvatu.
Kako koji komadić otrgnem ponadam se da je zvuk paranja, pocepavši sve barijere
stigao do druge strane ogledala, tamo, gde su zajedno sa tobom,
bojeći se mojih prejakih osećanja, pobegli tvoji i moji snovi.
Odlučili su da prate tebe, želeći da ti svakog novog jutra
poklone rumenilo stidljivo rođenog dana.
Ja nisam znao da ih odgajam, nisam imao strpljenja da sačekam zoru
sa kojom će pupoljci tvojih htenja otvoriti svoje cvetove.
I sada, dok pažljivo osluškujem odjek paranja komadića snova ukradenih od noći,
gledajući tvoj svet kroz mutno ogledalo, tu nepremostivu granicu između nas dvoje,
gajim taj jedini preostali pupoljak sna, i čekam, čekam da neke tihe, najtiše noći,
zvuk cepanja moje duše dopre do tebe, do tvog zamka na vrhu planine mašte,
sa druge strane ogledala, gde možda sediš mirno i očekuješ taj trenutak,
trenutak koji je sve jasniji, trenutak u kome shvatam šta sam izgubio.
© Vladimir Đorđević - 2012
Нема коментара:
Постави коментар