Kada meru izgubim

 Kada meru izgubim
pa predugo mislima u prošlosti ostanem,
stopala se uglibe u močvaru sećanja
i nikako ne uspevam stazu ka sadašnjosti da pronađem,
znaj, tada sam najlakša lovina krvožednim psima
što hrabrost imaju samo u čoporu da laju.

Kada meru izgubim
pa danima od realnog u snove bežim,
tražeći u njima nadu da konačno otkriću način
kako savladati strahove, kako budućnost u oči pogledati
znaj, sve one usporene slike lepo proživljenih dana
strpaću u kutiju i poslati na tvoju adresu.

A prošlost ne prolazi.
Zauvek ostaje upamćena u najzabitijim sobicama svesti
podsećajući nas na pogrešne i dobro učinjene korake.
Nepogrešivo nas svojim iskustvom vodi kroz sadašnjost,
kao skretničar daje smernice nepredvidivoj budućnosti
i svakim našim novim korakom raste, raste.

Kada meru izgubim
pa se u snove učaurim i danima reč ne izustim,
znaj, iz nekog drugog sveta promatram hemiju života,
sa distance uživam dok se kroz prizmatičnu odaju nebesku
mešaju boje prošlosti i sadašnjosti gradeći budućnost.

Kada meru izgubim
volim da ostanem sa druge strane reke života,
jer, takav, izgubljen, u ovom iskrivljenom svetu
mogu samo da poludim.

© Vladimir Đorđević - 2015