Sudbine prelja

 

Bejah nekad u cvetu mladosti

Prepun snova, ludosti i želja

Al' sve to mi oduze sudbina,

ili beše sudbinina prelja

Isplete mi džemper od olova,

da osećaj ljubavi izgubim

Zaplete mi život u čvorove,

ni najbliže više ja ne ljubim

Hoće li zaplakati?

 

Neću im reći da dobro ih poznajem.

Neću im reći da dobro razaznajem

kukavice od onih stamenih;

 

onih što poslednju kap krvi daće,

onih što i nad nepoznatim prolaznikom

koji leži na trotoaru besmisla, zaplakaće.

 

Teku pusti dani

 

Danima te čekam kraj kapije stare

Tamo gde su rasle mladalačke želje

Malo tvoje, malo moje, uz usana trenje

 

Danima već gledam u dvorište pusto

zaraslo u ruže, grane jorgovana,

Sa stablom su trešnje u zagrljaj pale

Ne kradi nam proleće!

Neko nam je ukrao proleće!

Ukrao je pogled na nebo plavo,

zelenu travu, na rascvalo cveće.

Znam da praštam

Kad mi gaze po nervima tankim

i ljudskost mi poslednju sisaju

nek' ne misle da ću oprostiti,

Nek' ne misle da sam na izdisaju.