Čuvaj je

Čuvaj je.

Kao malo vode usred pustinje.

Kao jedinu biljku na ostrvu pustom.

Kao splav na kome plutaš nasred okeana,

širokog, dubokog, željnog da potoneš.

Gledaj je.

Gledaj je pogledom mekim.

Kao nežno lane što tek stade na noge.

Kao cvet što jutrom otvara latice.

Kao sunce koje ti dušu greje.

Voli je.

Voli je kao druga, prijatelja.

Voli je zbog njenih mana,

zbog njenih tišina i lutanja samoćom,

zbog svega što nesebično pruža.

I reči tople pronađi.

Uvek su tu, negde u tebi.

Čuvao si ih za nju.

Jer, Ona je žena!

Nežne su njene misli.

Iako jaka, krhku dušu krije.

I svaku tugu ponosom prikrije.

Voli je.

Voli je kao druga, prijatelja.

Voli je i više od sebe samog.

Jer, nije Ona samo žena.

Ona je prepuna svojih

neostvarenih želja.

...

"Čuvaj je "

© Vladimir Đorđević,  2019.

Jutro bez nas

Vakum u duši.

Usisava poslednje ostatke

nedovršenih snova.

Snagom uništitelja

od svega što nekada beše

napraviće jedno ogromno ništa.

Pojavi se iznenada, zaskoči misli,

i kao crna rupa usisa sva sećanja,

u ništavilo pretvori nadanja,

maštu razloži u nevidljivi prah.

I dolazi sa jutrom.

Onim jutrom kada nisi tu.

Onim jutrom kada nisam tu.

Kada zaneme usne.

Kada pogledi beže

ka praznim, belim zidovima

da slučajno se ne susretnu.

Vakum u duši.

Usisava i posledne ostatke sreće.

Podseća osećanja preostala

kako izgledaju jutra bez nas.

...

"Jutro bez nas"

© Vladimir Đorđević

Januar 2019.

photo © Željka Dimić

Ka nebesko plavom

Zamrla je svaka reč u meni.

Stihovi se jure na papiru.

Nesta zlatne niti što ih spaja.

Istrošio život sve snove i želje.

Svega nekad beše, sad dođoh do kraja.

Poziva me opet ona lepa ptica

što duginim bojama je okitila perje.

Dugo nije svraćala, lutala je nebom

u potrazi za dolinom izgubljenih nada.

Videla je čak sa neba da predugo čekam.

Noćas slete pokraj glave što u snove pada.

Zadnji snovi odsanjani ostaju u pesmi.

Ptica cvrkut tužni pusti da objavi zoru.

Povede me stazom duge ka nebesko plavom.

Ostaviću želje, nade, i poneku ljubav.

Neka večno budu prekrivene travom.

...

"Ka nebesko plavom"

© Vladimir Đorđević

Utihnuću

Utihnuću.

Nestaću.

Reči će odleteti.

Želela si da budem

dozreli plod u voćnjaku

koji ćeš ubrati 

kada ga ugledaš.

I posle ploda

 izrašće novi.

Opet ćeš ubrati.

Kada god poželiš.

Kada god se setiš.

Kada god me primetiš.

Koren stabla sa koga bereš

širok je, debeo, prastar, i jak.

Iz  dubina velikih majčice zemlje

on upija vekovnu snagu.

Pretoči je u misao blagu.

A lišće?

Široki listovi guste krošnje

sakupe svaki stih sa neba.

I šta još treba?

Neiscrpno vrelo mašte

koje uz stablo izvire

i svima nudi bistre misli,

da ozeleni iz snova bašte?

Iz njih plodove

možeš večno brati.

I voćnjak možeš poharati.

Ali, koren poseći ne možeš.

Lišće pokidati ne možeš.

Nedokučivom silom

sve se sa zemlje

i sa neba vrati.

I zato, beri.

Beri, dok dajem.

Beri dok trajem.

Utihnuću.

Nestajem...

...

"Utihnuću"

© Vladimir Đorđević

(napisano 2009. godine)

Zemlja večnog sna

Zarobljena u telu

boreći se da probije kožu

i poleti u visine nebeske

da tamo luta svetovima nestvarnog,

duša, već izmučena, izranjavana,

preklinje me da joj otvorim prozore.

I svake noći ptica duginih boja

sleti na jastuk kraj glave.

Procvrkuće pitanje - "Kada?

Kada ćeš osloboditi dušu?

Kada ćeš je pustiti da poleti?

Da doleti gore, iznad oblaka.

Gore će joj lepše biti.

Na ovom svetu više mašte nema."

"Pustiću je." - u polusnu pevam.

"Pustiću je kada i poslednja nada,

od svih nadanja koja sam čuvao,

sagori u plamenu razočarenja.

Kada i poslednja senka lepote,

koju sam, lutajući uzavrelim mislima,

slučajno pronašao u tamnoj šumi,

poprimi lice pakosti i mržnje."

I svake me noći poseti ptica duginih boja.

I stalno isto pitanje postavlja.

A duša, osnažena razočarenjima,

preklinje da joj otvorim prozore.

Da odleti iznad oblaka.

U zemlju večnih snova.

...

"Zemlja večnog sna"

© Vladimir Đorđević

(napisano 2003. godine)