Duša (nematerijalni sastojak naš)

U nesuglasju nasleđene dobrote

i hladnoće sveta što je okružuje

ponekada reši da se otvori i pokaže.

Duša,

taj sićušni, nematerijalni deo nas.

Neko je meri gramima,

neko joj meri dubinu,

neko joj ne pridaje važnost,

neko se prečesto poziva na nju.

A ona ćuti.

Trpi sva ta merenja i izučavanja.

Smeška se svemu tome

i dalje nastavlja da radi po svome.

Zatvori se, otvori,

produbi se, presuši.

Baš kako je njoj volja.

Poigrava se ljudskom znatiželjom

ne okrivajući ni trun odgovora na pitanje:

kako tako mala i neopipljiva

prožima svaki delić tela u koje je zarobljena?

© Vladimir Đorđević 

Ni da trepne

Ni da trepne dok me laže

a okice krupne, lepe.

Gledaju me netremice

dok obrazi sve rumeni

glume slatko tužno lice.

Ni da trepne dok me laže

a kosa se vetrom vije.

Ja zanesen poverovah

da su ruke njene nežne

krila rajske il' žar ptice.

Ni da trepne dok me laže,

a usne joj pune, slatke.

Nešto zbore, ja ne čujem,

zaboravljam onu staru -

u laži su noge kratke.

Ni da trepne dok me laže

al' noge joj duge, lepe.

Neka laže dok postoji!

Za njene su laži uvek

uši gluve, oči slepe.

© Vladimir Đorđević

Vatra i voda

Ti i ja ko vatra i voda

al' ko je od čega neće sam da oda.

Uloge menjamo svakih pet minuta;

gasimo se, gorimo, zalivamo, plamtimo

čekajući da nam dođe obećano sutra;

u kome će vatra ljubiti talase,

u kome će voda plamen prigrliti.

Ko je vatra a ko voda bitno neće biti!

© Vladimir Đorđević

Jutra sa tobom

Tvoj osmeh svako jutro mi ukrasi,

dok lice golicaju raspuštene vlasi.

I u dane tmurne i Sunce kad izađe

uz šapate tvoje buđenje je slađe.

© Vladimir Đorđević