Letnja trilogija ...

"Jabuka"

Zagrizli smo jabuku.
Niz brade pocure nektar života.
Još iz vremena Eve i Adama
prati nas pitanje:
Dal' ljubav okreće kuglu zemaljsku
ili je voleti greh i sramota?

"Vlažno leto"

Leto pod kožu zašlo duboko.
Vreli trnci prijaju telu.
Ogoljene želje dodire traže.
Kapi znoja strašću vođene
nabujalu maštu uzdahom vlaže.

"Produži dan"

Oblaci oblikom oči odmaraju.
Vetar vreli veselost vraća.
Da nije leta i dugih dana
na ljubav sećanja bila bi kraća.

Još kap strpljenja

Kap je dugo padala.

Sa visina se ustremila

ka prepunoj čaši.

Izbegavao sam je.

Sklanjao čašu.

Pokrivao je, pazeći

da ne prospem

ni delić lepih osećanja

koja su smirivala bes

izazvan gaženjem strpljenja.

Ali, uspeo nisam.

Kap je snažno

nasred čaše pala.

Uzburkala je strasti,

probudila drugi deo mene,

prelivajući preko ivice

iskonsku samoodbrambenu

moć.

I pobegoh od svega.

Onako kako si želela.

Čašu ti ostavljam.

Čuvaj je.

Prepuna je

shvatanja i ljubavi.

Prepuna je želje

da u nama

pobedi razumevanje.

Ostavljam je.

Da tumačiš sudbine

gledajući kroz koktel

osećanja u njoj.

Tu kap sa visine

ti si poslala.

Sada smiri talase

u čaši koja se preliva.

Sve je u glavi

Protresi glavom da misli staložiš.

Umoči četkicu u voljenu boju.

Na nebu isrcrtaj sunce rumeno

iako ništa ne ide po loju.

Sad mućni glavom, shvati suštinu,

razvedri svoju posivelu maštu.

Četkicu umoči u narednu boju

iscrtaj svoju skrivenu baštu.

Razmisli glavom - šta tu još fali?

Odaberi boju za narednu šaru.

Iscrtaj najlepšu želju iz snova,

veruj mi - sve je u glavi i daru.

Put do srca

Do mog srca

put je otvoren,

i nisam kriv

što usputnim stanicama

tvoj dolazak meni

znatno je usporen.

Zato pripazi,

ne saplići se

o nebitne ljude.

Pusti korak

dok strpljivo čekam.

Pusti korak

dok vrata su otvorena.

Nikada tako široko

otvorena bila nisu.

Nikada nikoga

čekao nisam.

Tebe ću čekati,

ali, još malo.

Ne saplići se.

Požuri.

I shvati da mi je

do tebe stalo.

Na trošnom pragu

Na trošnom pragu brvnare

duboko u šumi na proplanku

usamljen sedi uz pesme stare

čeka da sećanja na Nju ispare.

Pogledom prati sunca putanju

veverice hod po tankom granju

od jutra do mraka sa praga ne ustaje

život sve brže od njega odustaje.

Rešio nekad da bez nje neće

šetati poljima kroz letnje cveće.

U vrlet pobeže od divljeg sveta.

Evo, već prođe godina deveta.

Nije saznao (znati nije hteo)

nevernici na vernost se kleo.

Našla je drugog, sad njega vara.

Ljubav joj strana, njoj je do para.

Na trošnom pragu brvnare

predveče čuje se zvuk gitare.

Akordi njihove pesme stare.

I glas što pevuši reči vernosti

za kojom njeni snovi ne mare.

Mariti neće dok crte na licu

zbog bludnog života ne ostare.