Ne diraj tamo gde najviše boli

Ne diraj tamo gde boli

Ne kopaj po rani, ne soli je solju

Zarasla brzo je, al' ispod krvari

čim se u snu prisetim svih čari

Ne smem sećanja o tebi da vraćam

Oči zatvaram pred slikom tvojom

Mimikom lica krijem da život je

za mene samo košmar bez tebe

Osmesi retki, škrti i bolni

Pogledi prazni daljinu love

Nikada odgovor našao nisam -

Zašto se dvoje uvek rastaju

baš onda kada se najviše vole?

Ne diraj tamo gde boli

Rana je zarasla, al' brzo se vrati,

i svakoga puta sve više peče

Ponekad poželim da dan potraje

jer, najviše zaboli kad stigne veče

Sada bih proguto sve one reči

Sav onaj bes bih lancima stego

Ne diraj tamo gde najviše boli

Zar ne shvataš da sam to učinio

da bih od ljubavi koja me plaši

i od tebe, prelepe, nežne

na kraj svemira bezglavo pobego.

Ne diraj tamo gde najviše boli

Ne znaš ti kako je, jedina moja,

kada se ode a beskrajno voli.

...

"Ne diraj tamo gde najviše boli"

Vladimir Đorđević, decembar '18

Ponoć (...naša lađa...)

Požuri

Tačno u ponoć isploviće lađa

Plovićemo ka zemlji snova,

preko okeana penušavih želja,

praćeni vetrom potajnih nadanja

što jedra puni vilinskim dahom.

Požuri

Na lađi mesta je samo za dvoje

Plovićemo prostranstvom neznanim,

talase seći neobuzdanom maštom,

orošeni kapima uzburkanih strasti

tražićemo obalu beskonačne sreće.

Požuri

Zauvek čuvaću mesto za tebe

Požuri, jer

ponoć već šunja se oko meseca

Sa drugom ne želim u Zemlju snova

gde stablo ljubavi večito rađa.

Požuri

Bez nas ne želi ka zemlji snova

da isplovi malena purpurna lađa.

...

"Ponoć (...naša lađa...)"

V. Đorđević, decembar '18

Recept mladosti

Miris kafe sobom se širi

Prelepo oko nestašno viri

Spavaš il' glumiš? - pitam u sebi

Zar miris kafe osetila ne bi?

A onda primetim osmeh blagi

i titraje sreće obraz što grče

Donosim kafu, kose ti milujem

Tvoje me igre slatkasto muče

Doživljaj svako je buđenje tvoje

Sobom razlivaš dugine boje

Leptire prizoveš i ptica poj

Svih znanih lepota u tebi je spoj

"Dobro jutro, jedina moja"

reči su na koje imuna nisi

Otvaraš oči, osmeh je širi

Svakoga jutra sve lepša Ti si!

...

"Recept mladosti"

V. Đorđević, 20. decembar '18

Sebično moje

Govoriš - "Ne dam te nikome!"

Kažeš - "Samo si moj!"

Ponavljaš - "Sebična? Jesam!"

Dodaješ - "Imaš taj spoj."

A ja budala (rođen sam takav)

jezik zauzdati nikad ne umem

pa istinu govorim uvek pred tobom

i na posletku ostanem rumen.

Postiđen sobom, a više od straha,

jer, znam, ka drugoj pogled ne praštaš,

na tren ostanem bez bila i daha

i čekam da kažeš (ljutito slatko)

o kakvoj novoj kazni maštaš.

Uzalud skakućem tad oko tebe,

uzalud činim da shvatiš taj greh

Ta nisam ja kriv - govorim tiho

- što oči mi dade, Njegov je peh.

Al' volim tu slatku sebičnost tvoju

Govori više od mnogih reči

Samo se moram smiriti  malo

Jer, gde ti nagaziš, ništa ne leči :)

...

"Sebično moje"

V. Đorđević, Decembar '18

Mirisi vernosti

Kada odeš

zamislim da otišla si na dalek put

I čekam

Čekam da se vratiš

Kao verni pas, 

koji zna da gazda ga voli,

sedim na tremu

sa pogledom uprtim u daljinu

I čekam

I znam da ćeš doći, jer

naše igre ništa zameniti ne može

Našu sreću ne može kupiti zlato

A našu ljubav, uzvišenu,

ni za koga dodirljivu,

ni pomeranje tektonskih ploča

uzdrmati ne može.

I zato, čekam.

Znam da ćeš se odnekud

iznenada nasmejana pojaviti, i

željna naših igara, sesti kraj mene

Ćutanjem ćeš tražiti izvinjenje

ne znajući da sam sve oprostio

još onda kada te ugledah

kako razdragana, bosa, 

preko našeg polja trčkaraš.

I zato, čekam

Znam da si morala otići

da bi se vratila 

zaljubljenija i srećnija no što si bila

Jer, naša sreća se ne kupuje zlatom,

a naša ljubav uzvišeno čista

nastala od poslednjih iskri ugašenih nada

pregoreti nikada neće.

Na tremu ležim

Pogled uprt u daljinu

Ka liniji što razdvaja zemaljsko od nebeskog

Staza kojom si otišla i dalje miriše

na tvoja nežna, bela, mekana stopala

Ostavila si trag kojim ćeš se vratiti

Ostavila si mene, da verno čekam

i čuvam zelena polja

čija je trava upijala svaku našu radost,

a divlji cvetovi što kroz nju pupolje

upamtili svaki trepet naše ljubavi.

I čekam

Kao verni pas

Vazduhom, iz daljina,

povetarac donosi mirise tvoje

Upijam ih pogledom te tražeći

razdraganu, bosonogu, 

željnu naših nežnosti.

...

I zato, ako ponovo odeš,

zamisliću da otišla si na daleki put

I čekaću

Čekaću da se vratiš

...

"Mirisi vernosti"

V. Đorđević, decembar  '18