Ne trudi se da zaboraviš.
Ja sam se dugo trudio.
Nisam uspeo.
Savet ti dajem, jer, još mi značiš.
Ne baš onako k'o nekad, ali, značiš.
I, setim te se.
Setim se i tih par dodira,
tog jedinog poljupca,
vatre u našim očima,
straha od pitanja: "A šta sada?"
Ne izgovorismo ga.
Nismo mogli.
Pobeglo je u strahu od naših strahova.
I čini mi se da je onako preplašeno
sledilo tvoje korake dok si odlazila.
Zagledaj malo oko sebe.
Mislim da i dalje lebdi negde oko tebe
i ne da ti mira.
Vidiš, i bez tog pitanja
nisam uspeo da zaboravim.
Samo sam primirio sećanja,
izdresirao ih da dolaze
ne više od jednom dnevno, i
ne dam im da se zadrže predugo.
Ne trudi se da zaboraviš.
Pitanje je otišlo s tobom.
Osetilo je u tebi
manji strah od "onoga posle".
Нема коментара:
Постави коментар