Noć je.
Dok poslednji
trzaji vere u nas dvoje
kroz zenicu oka hitaju
ka vedrom, zvezdanom nebu,
ležeći na travi
okupanoj prohladnim znojem jeze
mirno posmatram kako
sazvežđe raka menja oblik
i prepušta svoju
mirnu dušu novom poretku ovna.
Jedan neostvareni
dečački san nestaje.
Putuje ka nebu.
Izazvana ne tako
čestom transformacijom nebeskih sila
kiša zvezda
padalica osvetljava putanju odlazećoj mašti.
Padaće do zore.
Padaće do buđenja
preostalih snova, koje sam,
vođen verom u
suđenu ljubav noćima uspavljivao,
ne dozvoljavajući
da šapuću koordinate koje moram slediti.
I onda će jutarnja
rosa sprati sa mene zanesenjaštvo.
Sazvežđa raka i
ovna uklopiće se jedno u drugo.
Probudiće se
bujica zapostavljenih snova.
Jedan će dečački
san nestati.
Sijaset drugih će
se probuditi.
A tako ih je
puno.
Нема коментара:
Постави коментар