Snovočuvar

I ove noći sa neba će sići
prekriven prahom srebrne boje
Noćne more nam neće prići
On štitiće snove tvoje i moje

Tiho, u prikrajku tople sobe
ko stražar sedeće do ranog jutra
Osetićeš kako po kosi te miluje
dok snove sanjaš o lepšem sutra

A more noćne ako se ohrabre
pa odnekud dolete tišinu da kvare
On će ih zasuti srebrnim prahom
i prizvaće svoje magije stare.

I ove će noći (kao i svake)
snovočuvar nad nama bdeti
Nećeš ga videti kada se razbudiš
Čim jutro svane na nebo odleti.

© V. Đorđević - 2014

Dok kiša rominja

Dok kiša rominja iz oblaka tamnih

ja dušu pokislu šapatima tešim -

Ma staće već sutra, nemoj da si tužna.

A ako ne stane priznaću da grešim.

Opustela ulica bez zvuka koraka,

opustela lica samo brzo prođu,

opustele misli pod oblakom sete

pa pusta sećanja u glavu mi dođu.

I rominja kiša, ne želi da stane.

I oblaci sivi ponose se tamom.

Dok dosadna kiša ulazi u vene

celo nebo pritiska i dušu i mene.

© V. Đorđević - 2014

Novembarske kiše (nestale su senke)

Oblaci se sivi

nad gradom nadvili,

miševi se poljski

pred kišu sakrili

Tmurno nebo a ja tražim

zagubljenu senku svoju,

kad je nema znam da ništa

neće ići k'o po loju

Ovih dana nestala je,

ne prati me više

Pobegla je, osetila

da pristižu dosadne

novembarske kiše.

Ulicom se ljudi kreću,

ne vidim im senke

Sunca nema, sakrile se

I njih su savladale

one čudne dremke.

Pa razmišljam -

lepše nam je

kad sunce zasija

Takve dane volimo

i senka i ja.

© V. Đorđević - 2014