Jesen u Novembru

 

Zaduvao vetar,

oblak se nadvio
Uvelo lišće zemlju prekrilo
I kiša se bliži,
vazduhom miriše
Ptice utihnuše,
u grmlje se skriše
Tmurna jesen zasvira
jesenju sonatu
Grane gole cvile,
cipele u blatu
Neka seta kruži
kroz jecaj vetrova
Kao da se zima
naveliko sprema
 Krenu hladna kiša,
orošava prošlost
Možda sad suzama
sumornom oblaku,
što beži od njega
ona traži oprost.

© Vladimir M. Đorđević
"Jesen u Novembru", 2021.

Znaš li?

 

Znaš li

da neke bele ptice 

lete iznad moga krova?

Liče mi na tebe.

Uvek si volela da letiš.

Znaš li

da obično slete na onu stolicu

koju si izjutra iznosila na trem

kako bi popila kafu u 6.

Evo ih, lete opet.

Sećaju na tebe.

Pomislim - nisi li ih ti poslala?

Jedna čak sprema gnezdo 

u tvojoj korpici od pruća

koju si zaboravila kada si otišla.

Neka je.

Ako mi nismo umeli

da svijemo naše gnezdo

neka ga sviju ptice.

Znaš li

da sam sada čak spazio i jaja.

Pa, ovde će se izleći nešto lepo.

Znaš li?

 

Vladimir M. Đorđević, jun 2021.

Mama

 

'de me majko rodi ti ovakvog?

emotivnog i ludog pomalo...

ne bih hteo da izađem na svet

da se samo deo toga znalo...

 

Idu dani

 

Idu dani.

Idu, ali teško.

Idu dani, svađaju se s greškom.

Grešne duše samo greške prave,

grešne duše same sebe dave.

 

Iz senke

 

Nekada su ljudi poštovali Svemir

i sve dato Bogom s nebeskih visina

Čudiše se onom što nejasno beše

Al' nagrnu na njih podle tame plima