Ponoć (odlazak)

Senke su plesale uz mesečev zvižduk

Srebrni prah je prekrio travu

Zvezde su nemo gledale farsu

u strahu da osete novu romansu.

Slavuj zapeva uspavanku novu

Razaznajem tugu njegovog poja

Kad noć nadođe tišinom zaplivam

I na tren se setim - Bila si moja.

Ponoć će proći, a ja još budan

Možda sam uvek bio ti čudan

Te lude misli što mi se roje

do jutra pesmu novu skroje.

I nisam kriv, kriva je noć

Uz nju osetim posebnu moć

Odnekud sleću mi reči i rime

U svakoj osetim tvoje ime

Evo, već ponoć je

Pusti da dišem

Ove ću noći o tvojoj izdaji

poslednju pesmu nebu da napišem.

A kada dođe sledeća ponoć

znaćeš da tebi sam poslao stih

Znaćeš da nema me, da nebo me grli

Da odoh od sebe, odoh od svih.

...

Ponoć (odlazak)

© Vladimir Đorđević

mart, 2019.

Ćutke

Pitao je - Zašto me voliš?

Ćutala je, krila tužni pogled,

usne su joj jedva primetno podrhtavale.

Ćutao je, grizao jezik,

proklinjao njegovu brzopletost.

Odgovor je znao.

Toliko puta ga je izrekla.

Kroz bujicu nebitnih tema,

koje u zanosu sreće načeše,

vešto je skrivala srž svojih želja.

I dalje je ćutala.

Jedva primetno podrhtavanje usana

kao da je postavljalo pitanja -

"Zar odgovor ne znaš?

Zar me ne poznaješ?

Koliko je razloga za ljubav?

Da li smem da volim?"

Ćutao je,

gledao njene suzne oči,

proklinjao svoju probuđenu sujetu

i želju da sazna koliko je voljen.

I ćutke skrenuše poglede.

Ćutke odoše jedno od drugog.

Ćutke se voleše.

Bez pitanja.

...

"Ćutke"

© Vladimir Đorđević

mart, 2019.

Beskrajno prazno

Beskrajni prostor između nas

Daljina, vetrom ispunjena

Oblaci prenose poruke tihe molitve

Iste reči pred san šapućemo

Svemirom šire se iste želje

Snage nemamo za let

Za let preko beskraja

U konačni zagrljaj

Hrabrosti nemamo za pogled

Pogled koji bi otopio led

sa usana zanemelih od bola

Daljina, vetrom ispunjena

odnosi reči naših htenja

Molitve sve su tiše

Želje se tope

Nas nema više

...

"Beskrajno prazno"

© Vladimi Đorđević,

mart, 2019.

Miris kamena

Procvali kameni cvetovi.

Tvrđi od čelika.

U dubini borovih šuma,

pod tepihom uvelih iglica,

skrivaju čvrste latice.

Visoko, u planinskom miru,

mirisom vekova prošlih,

omamljuju zalutale ptice.

I nigde drugih cvetova nema.

I samo kamen u kamenu rađa.

Zalutala ptica, iz jata odbegla,

preneće krilom sa krša seme.

Iz borovih šuma opojni mirisi

zatrće mirise ljudskog beznađa.

...

"Miris kamena"

© Vladimir Đorđević,

februar 2019.

Bujica nedorečenog

Nisam te zaboravio.

Samo me je život nemilosrdno,

onako kako on to ume,

bez ikakve nežnosti gurnuo

na drugu stranu podivljale reke.

Povremeno bacim pogled preko.

Povremeno i veoma kratko.

Ne smem predugo da mučim sebe.

Ne smem da se prepustim snovima

koje smo nekada sanjali zajedno.

Sada nas deli bujica strahova.

Široka reka, besna, nadošla.

Dele nas pitanja koja sa sobom,

isprepletana blatom i muljem,

nosi ka moru o kome smo maštali.

Ne. Nisam te zaboravio.

Sećam se svake reči, svakog osmeha,

svake radosti, plača, suze.

Svega je tada bilo.

I ništa nam nije bilo strano.

Od smeha do suza umeli smo za tren.

I opet pogled odluta ka drugoj obali.

Stidljivo i kratko.

A onda ga bujica nedorečenog,

bujica nedovršenih vezova osećanja

skrene ka širokoj, podivljaloj reci

što deli nam puteve ka beskraju.

I vrate se strahovi.

I ne smem.

Ne smem da mučim svoja sećanja.

Ne smem da zavolim ponovo.

Ne smem da sanjam naše snove sam.

Bez tebe, bez nas.

...

"Bujica nedorečenog"

Vladimir Đorđević

19. februar 2019.