Јутро на тебе подсећа

Сунце твој лик

кроз измаглицу јутра прелива,

глава се с јастука придиже,

покушава да те целива.

Сваке ми зоре у госте долетиш

кроз јутарњи сан брзо пролетиш

као да желиш на љубав нашу

док још се будим, подсетиш.

Hoćeš li ikada?

Hoćeš li ikada odlučiti,

iza svojih reči stati?

Hoćeš li ikada iskreno

srce nekom dati?

Hoćeš li naučiti

da upornu ljubav ceniš?

Ili ćeš pred lažnom

večito da šeniš?

Hoćeš li visine

il' jaruge tamne

ispunjene blatom i

previše sramne?

Hoćeš li lepotu?

Da li vernost želiš?

Ako sve to hoćeš

nemoj da se "deliš",

već pronađi mene

da sa mnom koračaš

i svemu veseliš.

Nemoj da se "deliš".

Kad lome se rebra

Steže.

K'o hladan, metalni obruč

lomi mi rebro po rebro dok ne stigne do srca.

Uzalud se ono bori

da svojom vrelinom istopi oštre igle

što bodu i probijaju svaki preostali delić oklopa

kojim sam skrivao svoj mir čuvan za tebe.

Steže. Guši se srce.

A obruč bola ne staje.

I neće stati dok muke ne prekrati.

Strela iz oka

Strela odapeta iz tvoga oka

kroz srce kao kroz pamuk probi,

otrov sa vrha osta u njemu

tuga ga teška podlo zarobi.

Od tuge prejake plamen se gasi,

umire srce al' nikog ne krivi,

za njim ne puštaj ni svoje suze,

Ti dade mu život, Ti život mu uze.

Crna ruža

Jednog ćeš dana

prolazeći ovuda

na kapiji videti crni flor.

I više neće dešavati se čuda,

i u dvorištu nećeš čuti moj zbor.

Da li ćeš sebe pitati tada,

"Zar moralo je tako biti?".

Da li ćeš tada shvatiti,

da pravu ljubav opasno je kriti.

Ili ćeš možda proći kraj flora,

i prolećne ograde u cvatu,

i sve moje reči satkane od bola,

zaboraviti u narednom satu.

Šta god bilo ja znati neću,

ne želim dirati u tvoju sreću.

Tvoju budućnost i lepe dane,

čekanje nove zore da svane.

Ma šta god tada mislila o meni,

oprostiću dušom svom.

Ja i tada voleću te,

želeći da hodaš ulicom tom.

Izvini zbog bola koji ti dadoh,

izvini zbog reči loših, svih.

Kad već idem želim da ostavim

i taj tužni poslednji stih.

Još samo želju jednu imam.

Tu crnu ružu kraj crnog flora.

Ostavi je na kapiji nekad,

i bar na tren seti se mog bola.

Sveće ne pali jer želim tamu,

izvini što te ostavih samu,

i pobegoh u neki život drugi,

gde mesta nema patnji i tugi.

I crnu ružu ostavi uvek,

na crni mermer života mog.

Ne pusti suzu, ne tuguj za mnom,

možda je tako želeo Bog.