Potonuće

I dalje im lica tumaraju gradom,

I svako sad svakoga gleda samo kradom.

Sve manje je smeha, ozarenih lica,

Sve više tužnih je, slomljenih skitnica.

Nekad oči njihove bile pune plama,

A sada nad čelima nadvila se tama.

Obični su ljudi,  željni malo sreće,

al' onaj ko treba ne čuje, i neće.

Obećavo svašta, tad radila mašta,

dok postane prvi, preko tuđe krvi.

Onda presto uze, udeli nam suze,

godinama vlada ovom šakom jada.

I želi još dugo, jer, to mu je malo,

pa, mora rasprodati sve što je ostalo.

I dalje tumarajte ulicama hladnim,

međ sličnima sebi, i sve više gladnim.

"Ćuti sad i trpi" - naviko se svako,

kad vas vidi tako jadne i sam Bog bi plako.

© Vladimir Đorđević - februar 2012

Svako ima svoje sutra

 

Zašto mi ne daš da zaspim mirno?

Zašto mi noći tugom bojiš?

Zar nije dovoljno što mi po danu

ma gde god krenuo, pred očima stojiš?

Zašto me preneš kada je najlepše?

Zašto u snove svraćaš mi često?

Zar nije dovoljno što u mom srcu

ma koga voleo, posebno zauzimaš mesto?

Zašto ne volim noći bez tebe?

Zašto se budim pa budan sanjam?

Zar nije dovoljno što sam sebe

zbog onog što učinih, do jutra proganjam?

Zašto mi ne daš da zaspim mirno?

Zašto mi šalješ umorna jutra?

Za oboje bilo bi bolje da nazoveš i tiho kažeš -

Zaboravi me.

Ti imaš svoje,

Ja svoje sutra.

© V. Đorđević - 2014

Kakvi ljudi, takve zime

Stigla je.

Malo pre vremena, i

ne onakva na kakvu smo navikli.

Umesto snega

donese nam hladne kiše

i vetrove što kroz kosti prolaze

kao oštro sečivo kroz meki sir.

Zima.

Zima bela,

sa pahuljama snega,

sa škripom utabanih staza

kroz meki beli tepih,

sa grajom dece, koja

podvriskujući od sreće

sankama jure niz breg;

Takve više nema.

Sada su zime kao i ljudi -

sumorno kišovite,

bez nevine beline,

bez srećnih rumenih obraza.

Kakvi su ljudi, takve su i zime.

© V. Đorđević - 2014

Ono što se ćuti

Govorismo -
Volim te.

Našli smo se.

Sudbina je htela.

Sa neba nam ljubav posla.

Ne mogu bez tebe.

Govorismo.

I ko zna.

Možda bi i sada

usna usnu grejala

da istovremeno,

ne slušajući jedno drugo,

nismo uglas ponavljali

ono što se ćuti.

Samo se ćuti.

I uživa.

© V. Đorđević - 2014