Kad lomi se duša

Ne volim da biram

između dva dobra.

Teško je odlučiti.

A ti me prisiljavaš da biram između

ljubavi i poštovanja.

Da se duša lomi na dva dela

u neznanju na koju će stranu?

Mislio sam da nas dvoje

imamo prećutni dogovor

da zadovoljimo obe strane.

Da se kroz ljubav poštujemo,

da dane ispunjavamo rečima i delima

kojima bi pred Bogom dokazivali

da nismo zajedno iz zadnjih namera.

A sada?

Želiš da biram?
Neznalice moja mala.
Zar ne znaš da je poštovanje temelj?
Ljubav dođe i prođe kao da je nije bilo.
Vreme izbriše svaki trag o njoj.
Jedino ne uspeva da izbriše
tragove ljubavi izrasle iz poštovanja.
Zato me nikada ne teraj da biram.

Bez dodira

Znaš li kako su teški dani
kada ne čujem tvoj glas?

Od njih su teži jedino oni
kada ga čujem iz daljine
dok telefon čvrsto držim
priljubljen uz uho.

Čujem a oči ti ne vidim.
Čujem a topli dah ne osećam.
Čujem, a dodir zalutao
negde na putu od tebe do mene.

A šta je glas bez očiju tvojih?

Vredi li reč bez toplog uzdaha?

Može li razgovor odmeniti dodir?

Znaj da teški su dani

kada ne čujem tvoj glas.

Teži su samo oni

kada ga čujem iz daljine.

Slušam i zamišljam

dubinu tvog pogleda tužnog.

Slušam i osećam

tvoj dah na mom uhu.

Slušam, a ruke same krenu

da zagrle drago mi biće.

Znaš li kako su teški dani

kada ne čujem tvoj glas?

Od takvih je jedino teže

preko telefona slušati smeh

koji krije obostranu tugu.

Telepatija (2)

Pričaju da život u snovima stvaran nije.  
A nas dvoje se u njima srećemo svake noći.
I ne samo noću.  
Ponekad, kada poželimo da smo zajedno,  
u mislima se sretnemo nakratko.
I svaki put stvorimo maštom neki drugi svet.

Da li je to telepatija?

Ili samo pri nastanku 
munjom rascepana glina?  

Pa dve polivine lutaju, traže se.

Vekovima.

Bežeći od stvarnosti nalazimo utočište 
tamo gde nas zaljubljene duše

odvode bez našeg znanja.  
Daljina ih ne sprečava da prelete sva zla  
i bar na tren očima daju šansu  
da duboko prodru jedne u druge pogledom.

Susret u snu, pogled u snu.

A nas dvoje snove ne sanjamo samo noću.

Odavno smo prešli tu granicu običnog.

Naši su snovi nepredvidivi

i dolaze onda kada tvoja i moja mašta

požele bekstvo od hladne stvarnosti.

I uvek u isti čas.

I uvek uz iste želje.

Da li je to telepatija?

Ili samo pri nastanku

munjom rascepana glina?

Pitanja nas ova proganjaju od kada smo se sreli.

Pitanja je sve više od kada smo se zavoleli.

A ti i ja, dva divlja izdanka prepuna života,

i pored želje da zaustavimo susrete u snu

ne uspevamo da damo odgovore.

Prepuštamo mislima, željama, mašti,

da se igraju slikama nestvarne ljubavi.

Kažu - život u snovima stvaran nije.

Naš jeste.

Zašto da se krije?

Da li je to telepatija?

Ili dve polovine lutaju, traže se.

Vekovima.

© Vladimir Đorđević (2014)