Teško je

Teško je kada odeš

Kada pobegneš od sebe i želja svojih

Kada shvatiš da živiš u pogrešno vreme

Da su te na svet doneli

da proživiš život bez ljubavi prave

I kada, kao kroz magličasti oblak večnosti,

pred očima ugledaš poznate slike

Slike iz nekog drugog života

Pa vidiš nju

I vidiš sebe

I kao da sve je već viđeno

Možda umišljaš

A možda si postojao nekada davno

Ne želiš da znaš

U glavi je zbrka, u duši haos zavladao

Led srce okovao

Teško je kada odeš od nekoga dragog

znajući da moraš.

...

"Teško je"

V. Đorđević, decembar '18

Titraji snova

Čekam da oči otvori

Iz sna da pobegne

Znam, uvek lepe snove sanja,

Na licu joj primetim -

Osmeh za osmehom ređa se.

Dok ona spava.

Čekam da otvori oči.

Da ugledam dva bisera zelena,

Da osetim sanjivi pogled,

Topao i razdragan u  isto vreme.

A ona spava.

Neka, nek spava.

Neka sanja.

Dete je ona u telu žene.

A deca, ko deca -

Vole lepe snove

I nikada ne priča o snovima svojim.

Stid je obuzme.

Čekam .

Čekam da otvorim oči.

Uživam gledajući osmehe drage.

I obrvu kako poigrava

dok u snu oko zeleno

gleda nešto njemu drago.

Ne otvaraj oči (u sebi šapućem).

Sanjaj naš san,

Donesi ga u javu!

...

"Titraji snova"

V. Đorđević, decembar '18

Кажу

Кажу - кад умреш
отворе се све стазе ка небу
руке ти више не зебу
срце стане, зацакле очи
ма ни реч усна неће да срочи.
Кажу - кад умреш
нека се светлост "тамо" појави
и не знаш дал си још увек на јави
па ти срце задрхти чудно
и уштипне образ...
да види да ли је
још увек будно.

Кажу - кад  умреш
сенке те смешне у мраку прате
док сам не станеш оне не схвате
да си живота и даље пун
и да ти треба малени жбун
да се сакријеш од свих проблема
да те и има, и да те нема

Кажу - кад умреш
сироче мало
Кажу - кад умреш
нешто је стало

Кажу - кад умреш
Кажу - кад умреш

© V. Đorđević

Glad

Nisam se smejao
Nisam ni plakao

Samo se osmeh kiseli
razli po tužnom licu
dok pogled je lutao nebom
tražeći slobodnu pticu

Sve oko mene pepeo prekri
Kao u pesku tragovi ostaju
Ruža crnih pupoljci procvali
Ko krv crvene već mi nedostaju

Duboko u sebe duša potonula
Skriva i radost, i tugu, i jad
Srce mi pamet krišom proklinje
Za lepim rečima oseća glad

Šakom nosnice prekrivam čvrsto
da me ne otruje okolni smrad

© V. Đorđević - 2015

Pupoljak na jastuku

Nema više onih noći

u kojima je šapat tvoj,

dok šetala si našom baštom,

nežno uspavljivao pupoljke ruža.

Nema više zvuka koraka

koje sam slušao

kroz otvorene prozore

 spavaće sobe

u toplim letnjim noćima.

U tankoj, providnoj bluzi,

smirujući uzavrele strasti,

šetala si lavirintom

satkanim od grmova ruža

zasađenih onoga dana

kada sam tvoje oči prvi put ugledao.

Rasle su ruže, rasla je i naša ljubav.

Lavirint protkan mirisnim cvetovima

bio je mala oaza naših osećanja,

ljubavno igralište za našu igru

"nađi me i poljubi".

Zore su sa nama

zajedno šaputale "Dobro jutro".

Uz prve zrake sunca

ubrala bi najlepši pupoljak

i njime me mamila u kuću.

Tvoj miris, lepši od spleta mirisa

tek rascvetalih pupoljaka oko nas,

nosio me je do postelje.

Postelje, u kojoj sam,

jednog vrelog letnjeg dana, u podne,

još uvek bunovan od naših noćnih igara,

na jastuku, umesto tvog lica

i kose zamršene mojim prstima,

ugledao mali papirić

i kraj njega ružin pupoljak.

Ubrala si ga tog jutra.

© Vladimir Đorđević - 2012