Kutija sa sitnicama (baloni)

Prepuna je soba tvojih reči, 

kao i ova kutija sitnica tvojih.

Pa zašto onda. 

Zašto smo i pored svega što nas je spajalo

uporno tražili tu najtanju nit,

nit koja će rasparati sve ostale.

I zašto? 

Zašto smo morali snove nedosanjane tako lako

da obrišemo gumicom, da ih oduvamo kao balone

od pene koji su, dok smo ih u igri pravili, uvek uporno

leteli ka nama. 

Možda su samo hteli da nam kažu da

zajedno možemo sve. 

Možda su glumili naše snove,

pokušavali da dokažu da ih možemo ostvariti.

Završavali su probušeni i oduvani od nas samih.

Da smo razumeli njihov ples oko nas još uvek bi

zajedno bili a kutija sa sitnicama ne bi svakodnevno

privlačila moj pogled i ruke.

Njeno mesto pripada tebi.

 © V. Đorđević - 2012

Poznajem taj osmeh

Krišom te pogledam pa se nasmešim

pazeći da ljudi osmeh ne primete

I dalje glumiš ulogu istu

a bore te stižu, godine lete.

Znam taj pogled što glumi radost,

grimase osmeha lažnog prepoznajem,

ali mi više nimalo ne smeta

sve što od drugih o tebi doznajem.

Ma nisam ja taj što voli priče

i glavu razbija dal' su u pravu

Ljudi su takvi, vole da vide

"kod komšije svog bolesnu kravu".

A ja te samo pogledam krišom

i osmehnem se jer znam da glumiš

Malo me žacne u predelu srca

ali mi ipak dan srećom ispuniš.

© Vladimir Đorđević - 2015

Novo doba

Licemerje, zavist, zloba
vrednosti su novog doba
Slatkorečiv čovek posta
od duše mu niš' ne osta.

Lažemo i sebe same,
živimo kroz filmske drame,
poznati nas ne bi mogle
ni rođene naše mame.

To su čari nove ere
u kojoj nedozrele
jabuke iz rajskog vrta
svako želi da ubere.

© V. Đorđević - 2015

slika Ksenije Hrnjak
https://www.facebook.com/ArtProjectKsenijaHrnjak 

Iza ogledala

Ne, čuo te nisam kada si me dozivala.

Te večeri, te čudne večeri, smetali su mi svi.

A videh te u balskoj haljini sa druge strane ogledala.

I moje drugo Ja kraj mene se ko duh zateče.

Sede pa mi tiho reče -

"Ne prelazi se taj prag bez pitanja.

Ona te mora pozvati u svoj svet satkan od boja.

Ona ti mora iskreno reći - Ja sam tvoja!"

Gledao sam površinu ogledala bez mog odraza.

Umesto mene i tamne sobe sa svećom na stočiću

iza ogledala je, probuđen tvojih dahom, bujao život.

Gledao sam kako pomičeš usne i prstom me prizivaš

ali, nisam smeo da čujem glas, da zakoračim ka tebi.

Strah me je od nestvarnog iako nestvarno sanjam.

Tvoje ruke su dozivale, mimika lica hipnotisala je dušu.

Površina ogledala se zatalasala otključavajući prolaz.

Trebalo je samo da ispružim ruku, dohvatim tvoju

i dopustim da me tako opijenog od prizora odvedeš.

Da me odvedeš u svoj obojeni svet iza ogledala

u kome svega ima u izobilju, a ljubavi najviše.

Ne, čuo te nisam kada si me dozivala.

Možda bih, privučen tvojim umilnim glasom sirene

prekoračio nevidljivi prag od stvarnog ka nestvarnom.

Možda bih sada, ovakav kakav sam, rođen da uništavam,

pogazio svo cveće, pobrisao sa neba sve duge na tvom nebu,

i ponovo, sedeći u tamnoj sobi sa svećom na stočiću

gledao ka stvarnosti iz koje sam pobegao.

I opet bi me neka druga dozivala iza ogledala.

Sa druge strane.

One strane koja mi je suđena.

© V. Đorđević - 2015