Beskonačno (… da li postoji?)

Svemir je beskonačan.

Da li znaš?

I pričaju da iza beskonačnosti

dolazi nova, i nova,

i nova.

Da. Nova.

Beskonačnost iza naše.

Stizah ponekad do granice našeg kraja.

Da.

Ovog našeg beskonačnog.

Tada je strah od "beskonačnog iza"

gušio svaki novi udisaj radoznalosti.

I vraćao me, korak po korak,

u svet bez mašte,

prepun cinizma.

U svet udrigo u bedi učaurenih,

primitivizmom zadojenih,

izgubljenih duša.

Beskonačno?

Ma pusti.

Onda, kada ne znajući gde sam,

kada se snovi probude, razmnože,

kada zemljina teža zaboravi na mene,

pobegnem, odlutam, tražim.

Dođem do granica našeg malog svemira.

Tišina zaglušujuća tada para misli.

Pogled na novi smisao kraja,

novi smisao beskonačnog,

zaustavlja vreme.

A ono iza?

Ono preko granice.

Nikada ga pronašao nisam.

Ne postoji.

Beskonačno, sada mogu reći,

ne postoji.

To je samo pokušaj besmislenih

da pronađu novi osećaj svog ništavila.

Pokušaj bekstva iz sveta stradanja.

Čak i oni žele da osete toplinu smisla.

I uvek.

Do granice dođem.

Tamo iza je nešto novo.

Znam da jeste.

I novo, i novo.

Nedokučivo našem shvatanju postojanja.

A onda me strah od mnoštva pitanja

vrati u svet streljanih snova.

Kako pobediti strah?

Kako saznati koja je staza ka beskonačnom kraća?

Hej, osvesti se!

Zar nismo rekli -

Beskonačno ne postoji!

Zato se dan za danom broji,

a kroz njih prolaze, tvoji i moji

voljeni ljudi.

Pa, dok si ovde,

dok oblake šaraš bojama duge,

osmeh donesi, i malo tuge.

Jer, šta je to osmeh bez suza par?

To je dato svima na dar.

I zašto tražiti beskonačno?

Ako i postoji - samo će doći.

Živi kao da sutrašnjeg dana nema.

Vetrom i suncem,

ispuni dušu, preplavi oči.

I sve ćeš moći.

I stazom težom, u beskonačno,

i ako ga nema, ipak ćeš proći.

...

"Beskonačno (… da li postoji?)"

© Vladimir Đorđević

Greško moja

Da ti skidam zvezde više volje nemam.

Za proleće novo, evo, već se spremam.

Otišla po snegu negde si daleko.

Zašto bih te večno u mećavi čeko?

Jer, zima će proći, proći će i tuga.

Kada sunce grane naići će druga.

Al' oprezan biću, opekoh se teško.

Cveće kad procveta i sav sneg okopni

s osmehom ću šaputati:

Eh… Ti moja greško.

...

"Greško moja"

© Vladimir Đorđević

Obala samoće

Dok ove redove čitaš

mene koraci, tromi i umorni,

nose preko mosta prijateljstva.

Na drugu obalu se vraćam.

Na obalu obraslu trnovitim šibljem

koje je godinama štitilo moj svet.

Mosta bilo nije.

Brzaci između obala nosili su niz reku

svakoga ko je pokušao doplivati.

One upornije dočekivala je strmina,

gustim trnjem načičkana.

I zašto sam, zašto, na obali drugoj

morao da ugledam tvoj nestvarni lik?

Da li je to bila sudbina, ili prejaka želja

da sagradim most odavno porušen?

Gledala si u brzake, a u očima sam video

želju da zagaziš, zaplivaš, i preplivaš

reku iz koje su dopirali uzdasi samoće.

Mirise tvoje odlučnosti donosio je blagi povetarac.

Opili su mi um, zamaglili vid, zaledili usne.

Ostah nem.

I tako nem, zanesen,

u trenu, od stihova svojih,

sagradih most samo za tvoje stope.

Pustih te na obalu

da svoju detinjastu radoznalost

zadovoljiš pogledom, mirisom, dodirom.

Pustih te u svaki kutak mog carstva.

A, znao sam.

Znaj da sam znao.

Prejaka radoznalost, dugo čekana,

uvek probudi prejaka osećanja,

zasiti sva čula, uništi sve želje.

Znao sam, ali, ipak reših tada.

Reših da bar neko, na kratko,

prošeta stazama uraslim u bol.

Dok ove redove čitaš,

mene su koraci, tromi i umorni,

preneli preko mosta već oronulog.

Na obalu samoće.

Sada prizivam kiše u planinama

da donesu bujice u reku uzdaha.

Da bujice sa sobom

odnesu most koji sam voleo.

Da zauvek ostanem sam

na obali samoće.

...

"Obala samoće"

© Vladimir Đorđević

2019.

Život za životom

Rodimo se.

Misleći da čudo je

ugledamo Svet.

Maleni i nežni,

pod nebeskom kapom

godinu za godinom

u ljude izrastamo.

Koraci su duži.

Pogled sve je širi.

Um naš sve je dublji.

Mašta svuda viri.

Kroz živote kratke,

prečice do večnog,

od deteta, do čoveka,

opet dete posta.

Stazu svoju sledimo

do svečanog kraja.

Novi život posle ovog -

Samo nam to osta.

Iz života u život

sa neba nas neko

kroz oblake vraća.

Nekom staza duža je,

a nekome kraća.

Neko cilj ispuni,

a neko ga nema.

Nekom novi život

zagonetke sprema.

I tako to biva -

U svakom životu

čovek ponos oseti,

pa čak i sramotu.

I sreću i tugu,

i ljubav, i oprost.

Na ovome svetu

nebitan smo gost.

Prolazimo samo

kroz kajanja nova

da za život večni

upamtimo slova.

Život za životom,

a slova se ređaju.

Gde ćemo završiti?

Samo zvezde znaju.

...

"Život za životom"

© Vladimir Đorđević

…

Pinterest

Stairway to the Galaxy by Aaron J. Groen

Noću

Sklapam oči, prepuštam se plimi,

tonu misli, tonem i ja s njima

Dan što prođe ostavljam za sobom,

noću jedra prepuštam snovima.

Zvezde vode, Mesec za kormilom,

jedra puna nadanja i želja

Okeanom noćne mašte plovi

brodić mali ko moja postelja.

Talas svaki zapljusne mu pramac,

sirene se utrkuju s njime

Ljuljuškanje u mislima mojim

voli snene oseke i plime.

Ka zemljama nepoznatim jedrim,

horizonte pronalazim nove

Samo noću, kada sve utihne,

moje oči daljinama plove.

Brodić mali s burama se bori,

i noćima kroz snove me nosi

u potrazi za plažama zlatnim

po kojima trčaćemo bosi.

Kad pronađem obalu iz mašte

koju niko pronašao nije

vratiću se, da povedem tebe,

noć će naše bekstvo da sakrije.

Sklapam oči. Sklopi ih i Ti.

Podignimo sidro sa dna okeana

i razvijmo jedra ispunjena željom.

Zaplovimo hrabro, Mesec nek nas vodi.

Neka brodić kroz noć mirnu

pramcem nada, želja, htenja,

naše misli vetropirne

nosi ka slobodi.

...

"Noću"

© Vladimir Đorđević