Dok ove redove čitaš
mene koraci, tromi i umorni,
nose preko mosta prijateljstva.
Na drugu obalu se vraćam.
Na obalu obraslu trnovitim šibljem
koje je godinama štitilo moj svet.
Mosta bilo nije.
Brzaci između obala nosili su niz reku
svakoga ko je pokušao doplivati.
One upornije dočekivala je strmina,
gustim trnjem načičkana.
I zašto sam, zašto, na obali drugoj
morao da ugledam tvoj nestvarni lik?
Da li je to bila sudbina, ili prejaka želja
da sagradim most odavno porušen?
Gledala si u brzake, a u očima sam video
želju da zagaziš, zaplivaš, i preplivaš
reku iz koje su dopirali uzdasi samoće.
Mirise tvoje odlučnosti donosio je blagi
povetarac.
Opili su mi um, zamaglili vid, zaledili usne.
Ostah nem.
I tako nem, zanesen,
u trenu, od stihova svojih,
sagradih most samo za tvoje stope.
Pustih te na obalu
da svoju detinjastu radoznalost
zadovoljiš pogledom, mirisom, dodirom.
Pustih te u svaki kutak mog carstva.
A, znao sam.
Znaj da sam znao.
Prejaka radoznalost, dugo čekana,
uvek probudi prejaka osećanja,
zasiti sva čula, uništi sve želje.
Znao sam, ali, ipak reših tada.
Reših da bar neko, na kratko,
prošeta stazama uraslim u bol.
Dok ove redove čitaš,
mene su koraci, tromi i umorni,
preneli preko mosta već oronulog.
Na obalu samoće.
Sada prizivam kiše u planinama
da donesu bujice u reku uzdaha.
Da bujice sa sobom
odnesu most koji sam voleo.
Da zauvek ostanem sam
na obali samoće.
...
"Obala samoće"
©
Vladimir Đorđević
2019.
