Na suprotnim stranama ogledala

Otimam od noći komadiće pocepanog plašta satkanog od najtananijih snova
snevanih u našoj nevinoj postelji, sada praznoj a nekada prepunoj ljubavi i zagrljaja.
Otimam ih, cepam delić po delić i daleko od radoznalih pogleda duhova prošlosti
prekrajam sećanja na tebe i dane kada je ova pustinja oko mene bila vrt
prepun nadanja u punom cvatu.

Kako koji komadić otrgnem ponadam se da je zvuk paranja, pocepavši sve barijere
stigao do druge strane ogledala, tamo, gde su zajedno sa tobom,
bojeći se mojih prejakih osećanja, pobegli tvoji i moji snovi.
Odlučili su da prate tebe, želeći da ti svakog novog jutra
poklone rumenilo stidljivo rođenog dana.

Ja nisam znao da ih odgajam, nisam imao strpljenja da sačekam zoru
sa kojom će pupoljci tvojih htenja otvoriti svoje cvetove.
I sada, dok pažljivo osluškujem odjek paranja komadića snova ukradenih od noći,
gledajući tvoj svet kroz mutno ogledalo, tu nepremostivu granicu između nas dvoje,
gajim taj jedini preostali pupoljak sna, i čekam, čekam da neke tihe, najtiše noći,
zvuk cepanja moje duše dopre do tebe, do tvog zamka na vrhu planine mašte,
sa druge strane ogledala, gde možda sediš mirno i očekuješ taj trenutak,
trenutak koji je sve jasniji, trenutak u kome shvatam šta sam izgubio. 

 © Vladimir Đorđević - 2012

Snobovske poete (daj dušu za obične ljude)

I posle svega šta reći više?

Kome se posle ovoga piše?

Zlo kad zavlada uz lažne reči

ni sami Bog ne može da ga spreči.

Lažne poete snobovske krvi

u svemu žele da budu prvi.

Ja ću za svoje "sitne" duše

pisati svoje probrane rime.

Snobovi pesnički neka sačekaju,

doći će njima večne zime.

 © Vladimir Đorđević - 2012

део из песме "Васкршњи дани" (Велика Субота)

Tелом у гробу, душом у аду,
умртви смрт божанским у себи.
Данас одмара пред повратак свој,
припрема пут за Царство ново.
На Велику суботу старом веку
исписује последње,  а нашег спасења
почетно слово. 

© Владимир Ђорђевић

део из песме "Васкршњи дани" (2014)

Svakog aprila

April je.
I kao, proleće. 
Sunce se sa oblacima nadmeće.

April je.
I kao, sećam se;
Sećam se svih naših ludosti
Sećam se bila si, pa onda nisi
Sećam se, nečiji pogled
uvek je pitao - Čija si?

Sećam se, a tada reči ne vrede
Znam, prošle su nedelje, meseci, godine
Kalendar stari gledam
U nekom kvadratiću aprilskog dana
upisano je tvoje ime

April je.
I, kao, proleće.
I raste novo cveće.
Zemlja se i dalje okreće.
A mene ljubav odavno neće.

© Vladimir Đorđević - 2015.

Ljuljaška

Ko šareni leptir preko polja mašte

leti mis'o moja do šarene bašte.

Trenutke smo mnoge u toj bašti skrili,

na ljuljašci cvetnoj i usne spojili.

Ljuljaška sad prazna, cvetovi uveli,

od poljupca dalje tada nismo hteli,

sad ne bismo smeli.

 © Vladimir Đorđević - 2012.